POČINJE HISTORIJA OD SUZANE, HĆERE HELKIJE, A ŽENE JOAKINA. OVOJ SE ZGODI U BABILONIJI, BUDUĆI TAMO ZAVEDEN U SUŽANJSTVO PUK ISRAELSKI. OVOJ U VERSIH SLOŽI MARKO MARUL SPLIĆANIN.

Stvoritelj ki si svih, u tebi postavljam
ufan'je riči sih, ke peti pripravljam;
zato se ne ustavljam proseć milost tvoju
da po njoj upravlja[m] rič i pisan moju,
počitat u koju vernost budu žene,
ke pod muže[m] stoju, nad svimi počtene.
Pomogal si mene udovicu hvalit,
sad ove družbene hvale pomoz mi dit.
U svem će tebi bit čast svaka, Bože moj,
jer lipo govorit i dobro dar je tvoj.
A vi prim'te ovoj sve ke ste neviste:
nauk će bit vam toj griha da ste čiste
i parvo da biste volile smart prijat
ner s mužem ne biste verno hotile stat,
jer da ljudi poznat neće grih, ča prudi,
pokol ga će li znat on ki svaka sudi.
Budući u trudi babilonske uze
puk božji zaludi prolijuć tad suze,
od nje bo ne odpuze dokol, obtičuć svit,
sunce ne dopuze nakon šesdeset lit:
ondi ja s njimi bit muž počtena roda,
Joakin ki je dit, ki, nimajuć ploda,
pojat mu bi goda u mistu tom znanu,
tako se prigoda, divicu Suzanu.
Odkoljiše manu, po pustinji hode,*
zora ne prosvanu liplja do te dobe,
kuda godi hode putem postupaše,
svim ki mimo hode oči zanošaše.
Svak joj se čujaše govore: krasnije
od nje da ne znaše. Hći biše Helkije.
Bile biše šije, a čarnih očiju,
glavice milije ner ti reć umiju.
Obarvi ter viju, nad kimi staše val,
ako reći smiju, Bog biše upisal.
Tko bi podaleč stal, rekal bi: rumen cvit
od ustje nje procval ali ružice list.
Obraz od sniga slit, ne ki je sasvim bil,
da s kim bi smiša[n] bit grimiza niki dil.
Suknja razlicih svil der do tla nizoka,
kip rasta gorskih vil, tanjahta, visoka.
Razuma duboka, mogal bi se reći
do koga hoć roka, ki bi umil izreći,
dostojno hoteći hvaliti i dosti,
uza nju tad steći, sve njeje liposti.
Da veće kriposti izvarsno cvatihu*
umi ter mudrosti kih ine nimihu.
U družbi živihu lipost i počten glas,
složili se bihu kakono s tistom kvas.
Bud da je riji klas od takova žita
ner je na glavi vlas kom sključuju lita,
li ova t' procvita tim cvitjem obojim
kako voća kita sa vrimenom svojim.
A to darom tvojim, Bože, ter milostju,
na nebi sad kojim prosiva svitlostju
u rajskom blagostju, gdi ni nijedan trud,
jer svojom kripostju potlači svit i blud.
Znaše bo pravdu i sud i zakone tvoje,
i zato jimiše ćud ku ima svet tk[o] je.
Roditelje svoje umiše čtovati,
njih nauk tokoje, i svih poslušati
i od njih primati sve riči ke s' račil
Mojsesu ti dati kad si s njim govoril.
Takov je poni bil zakon i red u sve
činje[n'je] njeje dil: tebe ljubit nad sve
i prija blago sve i život izgubit
ner za toj i za sve u nič ti zagrubit.
Počteno se nosit najdraže iman'je
njoj biše ter imit u Bogu ufan'je.
A muža nje stan'je biše poglavito*
u toj tad daržan'je, veruj stanovito.
On vino i žito i uli imiše
mnogo svako lito; Joakin to biše.
Veće blag ne biše tad meu Žudiji
ni ondi živiše ki plemenitiji
ali počteniji od puka ki tej dni
u Babiloni i za grih odveden bi.
K njemu Židove svi kupljahu se svak dan
kako ka knezu ki svakomu biše znan.
Imiše širok stan mramorjem sazidan,
iznutra ter izvan kolurju napisan,
doli pak nanizan klondami i sveden,
po klondah ulizan, lašćeć kako meden;
uza nj tarzan zelen mirisne travice,*
srid nje zdenac studen prebistre vodice.
Okolo stolice kamene stojahu,
nad njimi lozice sincu im činjahu;
kon njih se vijahu stabla perivoja
ka se zelenjahu, ne biše jim broja.
A svaka njih hvoja voća puna biše,
šušnjaše jim foja kad vitar hlopiše;
totu bo rastiše varsti svake drevje,
pod kimi sin biše, dubi, hrasti, jel'je;
čeprisi ter borje, ter varbe ze[le]ne,
zeleno i javorje, zgor loze vedene,
jabuke rumene i tkunje žutice,
a kon njih sajene mendule slatčice;
pak smokve krivice2 i zam[o]ršćice, kih
rado kljuju ptice kad zrilih vide njih.
Orasi nakon tih, lišnjaci, kostanje,
i kruške slaje svih i šipci nemanje,
i ke na pečanje3 naranče nažimat,
al, rižuć na manje, općimo vazimat.
Višnje ke budu imat žerak i sladak sok,
črišnje ke pojimat dobro je izid smok;
i praskve kim ni rok targane da stoje,
jere jim sagnje bok kada dan pristoje;
da ne tako koje kladu gnjile na sto,
davno snete s hvoje, oskorušve su to.
Biše jih stabal sto, ke kad isušahu,
sedam badanj i po punih namirahu.
Tuj se još targahu šešarci visoko
i ki jur čarnjahu rogači nikoko.
Zdol poljem nizoko miris slaji staše
ner besidom koko izreć se mogaše:
blažak se bušaše s murtilon zelenom,
ruta uzhojaše i mažurana s njom.
Jošće stranom jednom sve rusmarin biše,
malo niže pod kom red rusul restiše;
uz taj red grediše još jedan red žilji,
od kih snig ne biše, kad prem pade, bilji.
Kaloper sa smilji, s garufli viole,
lica od berilji* našvenih postole.
Lasa dir ki vole, ni pentur na svit bil
toli hitre škole sve spengat ki bi umil.
Mnju, bi trudno zbrojil zel'ja tere fruti
ali kad takov mnil vartal listo čuti
na ki čalun spluti mogu se koluri
ki bihu tuj, tuti svitli, živi, puri.
Lake ter azuri, kad su bili sobom
tolike valuri, stakmil da bi s ovom
razlikom lipotom ka se snesla biše
u perivoju tom, ki tako cvatiše.
Po njemu teciše vrućak vojen posrid,
kon koga pasiše stado pitomih črid;
o krajih, zad i sprid, ptičice pojahu,
svijajuć čaše gnjizd, u kih se plojahu.
I ki dohojahu: pravo je žardin saj,
s čudom4 govorahu, niki zemaljski raj;
ako je slava taj žardina takova,
pravdene duše raj jest ali kakova?*
U koj ni zla slova, dobrom vazda plodi,
kako zemlja nova ka pšenicom rodi:
trudeć se da zgodi ponižen'jem Bogu,
ne da se gospodi, kloni kruh ubogu;
žive po razlogu5, u carkvu dohodi,
hvalu čini mnogu, molitve ne ohodi;
urešena hodi pravdom ter kripostju,
čista se nahodi, sva cvate milostju.
Vikomnjom radostju Bog ti nju odiva,
svit s njega žalostju kad ona pušćiva;
žardin pravi biva ne gdi človik tlači,
da gdi Bog pribiva kako u polači.
Raduj se, ne plači, človiče, ni bud lin
Boga hvaleć, grači, imaš liplji žardin
ner imi Joakin ni njega gospoja,
ako po taj način žive duša tvoja.
Sad kitara moja obarni glas k onoj
dostojna je koja da se da kruna njoj
nad sve ke vrime onoj mužate hojahu
ter u zemlji tujoj zagnane stojahu.
Jur se razhojahu s polače o poldne
i tja odhojahu, toplina goneć nje,
kad Suzana, ne mne da ju tko vijaše,
slobodno šetat mne, u vartal ijaše,
hladišća zbiraše, li Boga hvaleći,
da ju tko pažaše, ništor ne sumnjeći;
da dva ki sudeći totu prisidihu,*
kasno se dileći, napokon idihu.
Popi se zovihu, kim obima dv[i]ma
mnoga lita bihu, a malo razuma,
Razum pravi fuma nima oholosti,*
ni ostavlja druma duhovne kriposti;
i griha gardosti veće se uklanja
ner riba suhosti, nav sike i skanja.
Da mnoga poganja ovih dviju biše
i zloćud ne manja. Svaki jih umiše,
ča u njem živiše, pokrit i tajati,
ne hteć ča imiše na sartcu kazati;
mogahu se zvati grobi bili izvan,
iznutra imati ki budu gardak stan.
Svim se vijahu dan, a markla noć bihu:
toko biše neznan njih grih ki imihu.
Ovi zamirihu Suzanu mučeći
kada ju vidihu u vartlu sideći.
Li u nju zarčeći, uzčudiše se; stav
ter hudo misleći, zajdoše u ljubav:
stahu kakono lav košutu kad preži
kako bi nju ustav pritiskal gdi leži;
ali ki ne reži, ner čeka ujisti, pas
ter o tom jur teži da poteče taj čas:
stiska se, hlepi vas, gori glavu dvigne,
ča želi jat danas da skočiv dostigne.
Svaki da odbigne od Boga, odluči,
a volju da prigne na zlo ko jih sključi;
sarce jim poskuči kako ki otide,
ki se parvo ruči, opet parvo pride.
Da malo poside, staše se tuj kada,
ka van pri ne izide, misal znaše; tada
riše: Naša sada volja je jednaka
i tuj imit rada za kom se potaka.
Eto prez junaka totu smo se stali,*
nitkor nas ne saka kad smo tuj upali;
polakčav stupali, libe se, pojdimo
ter niz onej skali dolika sajdimo.
U vartal idimo pod onaj slimena
ter se muče skrijmo čekajuć vrimena. -
Nimahu imena božjega na pamet6,
da djavl[j]a simena puna biše pamet.
Biše svaki njih szet ljubavju nečistom,
svuda svezan i spet zamčicom tom istom.
Tako steć za mistom gdi stablo jablana
šćićaše njih listom - i dojde Suzana
s dvi rabe, neznana ča se barši o njoj,
ke pečali rana zadit se hoće njoj.
Mnogi tad biše znoj, krisove nesmerne,
reče rabam zatoj: Rabe moje verne,
pojdite operne k shranam ke uzdarže
urehe biserne, dones'te najbarže
masti ka se starže s driva baosamita
kada sok izvarže narizana kita.
Još ul'ja nalita da je čašica, vim,
ter kartom povita: i nju dones'te, s tim
da se namažem svim kada se operem
i suj toplinu tim od sebe odrenem.
Odovdi ja ne grem, a vi toj hitite
i vrata vartla prem za sobom zaprite,
da človik, ni dite, ni ini dojde tuj,
a kad se vratite, da put namažem suj. -
Idoše i samu nju u vartlu ostaviše,
i pri ner stvar ovu one opraviše,
starci se spraviše i potekoše k njoj,
ča htihu praviše tere rekoše njoj:*
Eto na misto toj nitkore ini ni
nere ti sama koj ljubav nosimo mi.
Vanka su ini svi, vrata otvoriti
ni može tko, ni smi. Tko nas će viditi?
Zato ugoditi nam ne krati sobom,
jer se poljubiti odlučili smo s tobom.
Ako li neć, Bogom priseći ćemo steć
mladića da s tobom zatekosmo ležeć.
Da toj ne vide hteć, rabe s' odpustila,
nitkor da je tuj mneć, s njim si se ljubila. -
Staše ublidila Suzana u strahu
kakono prizrila jabuka u prahu.
Uda joj darhtahu kakono taršćice
kimi tuj gibahu vitri kon vodice;
plačuć pade nice, sama se bijaše
rukami uz lice ter gorko uzdihaše.
Suze prolivaše nevoljno tužeći,
paka govoraše sagrišit ne hteći:*
Ajme, toj slišeći ter da sam odsvuda
stisnuta videći, bižat ne umim kuda.
Ako dila huda s vami tuj učinim,
kako božja suda uteć mogu, ne vim.
Ako li ne učinim ča budete hotit,
ruke će vaše, vim, mene pravu zgubit.
Da volju ne prostit životu ovomu
ner tako sagrišit gospodinu momu,
ufan'je u komu vazda stavljat haju,
zato t' grihu tomu pristati ne haju.
Platit će Bog vaju ki tako činite;
pravda da je u raju ali vi ne mnite? -
Zatim kako dite suzeći vikat ja,
bojeć se da prite ino ne učine ča.
Vapaj videći ta, viknuše i starci;*
ču pastir niki i sta mneć da su tovarci.
Mnil bi da su jarci, brade da jim zgleda;
petesi kljuvavci, k nosom da prigleda.
A da svih razgleda, tako se meni mni,
rekal bi: Goveda taka su kako vi. -
Debljega od njih ni človika tuj bilo,*
zato mislimo mi ča biše njih tilo!
Pjahu vino cilo7, meso šapranjeno
jidihu pritilo i još papranjeno,
i ča napra[v]ljeno bude na tarpezi
kada je sta[v]ljeno da jidu hercezi.
Svih jistvin lavezi bihu tarbusi njih,
zakona ni lezi ne biše nike u njih.
Takaj objist u kih gospodovat bude,*
dobrotu u onih hudoba dobude.
Takovi da sude, tko more kuntent bit,
al tako[v] da blude popovstvo hteć nosit?
Tarbuh bo pjan i sit slidi puteni blud,
čistoću pronosit njemu je teško i trud,
i kad sidi na sud8 tere je dar prijal,
neće molit zalud ki mu ga je pridal.
Daleč sam zaridal, vrime se je varnut,
gdi sam vapaj slišal koga moćno bi čut.
Gledajte dobro nut ča će se zgoditi,
to t' će sad moj leut zvoneć govoriti.
Jaše se shoditi sluge Joakina,
starci govoriti ča biše vašćina.*
Ka rič vele ina od one čut biše
kuno sva kolina židovska hvališe,
svi se zamamiše, jere nigdar takov
glas čuven ne biše tad bi rečen kakov.
Kakono na nakov bjeno oslabiše,
lice tih junakov toko zasrami se;
u tugu stavi se pečalna obitil
i stoga zavi se u čarn rušan mantil.
Plačan je svaki bil, nitkor sarcu ne da
pokoja; ti bi mnil martvu da ju gleda.
Jad garlu priseda od toke netore,
ona strahom preda jer ju pravu tvore;
ne da ju umore bojeć se, ner da od nje
glas koga govore ostane nakon nje.
Dali uzdan'je nje u Bogu ko stavi
vazda biše u nje, nigdar ju ne ostavi.
Sunce se jur zavi za more dolika,
dan za sobom zani, noć osta gorika.
Svu noć dijabolika družba starac dviju,
misleć zla tolika, ne saža očiju:
taj nesan bi njiju; da ini Suzane
i bližik nje sviju, kimi briga gane.
Ona ne sustane tužeći se Bogu
i moleć: kad svane, da pozri nebogu
ter u to[m] nalogu krivine, ku čuje,
po pravde razlogu došad obaruje.
Neka se očituje laža, himba, zloba,
kako potribuje varlost i hudoba,
kom htihu taj oba karv njeje proliti,
a svu u toj doba sramotu pokriti;
a to t' neće biti, jer će laž iztašćat,
Bog će toj hotiti, istina čista ostat.
Poče zabiljivat zora, s istočnih stran
sunce se podivat, jur svanu svital dan.
a Joakinov stan skupi se tada puk
i ne dili se van, totu se jur zavuk,
dokla moć božjih ruk, ka svuda dosiže,
lažu pravdom potuk, istinu podviže.
Kad [s]e svak tuj slize, došadči popove,
postupiše bliže, gdi stahu stolove;
na katidre nove visoko sedoše
ter tu riči ove tudje podvigoše:
Zovite, rekoše, ovdi hćer Elkije,*
jer dilo nje loše hoće da se ubije.
Čano tko usije, ono t' i požanje,
i požav izvije veće ali manje.
Kruh kino kralj zvan je čist da je, budeš mnit,
a jida poganje drugda bude imit.
Veruj da more bit ča nigdar mnil ne bi,
a to se neće skrit, puče, sada tebi;
svak se čudi sebi, da hteć se natklonit,
odnam zatvor grebi, nosa će odklonit
ter će se uslonit na rič ka je prava,
pravdi se poklonit, da je Bogu slava.
Suda je neprava sudac i človik on
kino ne pristava da se spuni zakon. -
Od tih besidi zvon himbeno zvonjaše,
dobar imiše ton, a hudo mišljaše.
Jošće puk ne znaše ča izreć hotihu,
zamamljen čekaše da čuje nje zgrihu,
od keno svi mnihu da su ćudi čiste,
kakono i bihu nada sve neviste.
Nju i rod nje iste tad dozvat ne bi lin
vladike Kaliste ki totu biše sin.
I [o]to t' Joakin i žena grede s njim,*
za vidit toga fin, i s rodom svojim svim.
Zlovoljnu grihom tim Suzanu htijahu
obvrići starci, kim izgubit mišljahu;
smiljen'ja nimahu. Ona poniknu[v] sta
jer ju zloglašahu vašćinom ku ne zna.
Pečalna biše sva da ju ne osude;
li ne hti pojti tja dokla ju ne sude.
Tad oni ki žude hudobu svu tajat
rotom laže hude počeše obnajat;
Boga se ne bojat nju pravu kriveći,
od ljudi sram nimat svim pukom hineći.
Ustaše i steći da glavu odkrije
riše, vidit hteći čano jih još grije.
Odkri se i vije dvignu, pozri gori
da ju Bog od jije otme, ki sve stvori.
Oni tad uskori, posrid puka stoje,
na glavi nje zgori staviv ruke svoje,*
rekoše: Ovo je ku dojti pitasmo,
a od nje stvar to je ku mi dva gledasmo.
Pošadči šetasmo po perivoju tom
ter nju ugledasmo i nje dvi rabe s njo[m];
ke kad odsla domom i jur pritvori vrat,
mladac stazom jednom dojde k njoj i ja stat.
Kako da bi bil tat, poče se obzirat
pak, nju za garlo hvat, ča htiše pribivat.
Takoj mi zamirat počan, potekosmo,
da tekuć ponirat, jat ga ne mogosmo.
Nju jamši, rekosmo: Tko s tobom biše, tko?
Zamani soposmo, ne hti nam reći to.
Mi smo vidili ovo, vam svidočimo tuj,
di sliša sve mnoštvo, sad vi sudite njuj. -
Čuvši besidu suj, viru jim podaše*
ter pravu ženu ovuj na smart ko[n]dem[n]aše;
jere pogledaše na starost, čast i broj
ovih ki pravljaše da su vidili toj.
Pismo bo veli ovoj: da rič, svidoči ku
jazik troj ali dvoj, verovat imaš nju;
koliko veće us tu da popove bihu
i sudci, i lit, mnju, veće svih imihu.
Svi poni hotihu zakon obslužiti
i, ku krivu mnihu, kamen'je[m] pobiti.
Ona ja vapiti: O svemogi Bože,*
prid kim se sakriti ništore ne može,
s nebeske ti lože otajstva sva vidiš
i sudiš. Tko može reć da ča ne vidiš?
Svaka ti prividiš, svaka t' su otvorena,
svaka razuvidiš pri ner su stvorena.
Ti znaš potvorena da sam ča u mni ni,
lažno su smišljena svidočtva pram meni.
Pravden si, Bože, ti, ne htij me ostaviti,
kako tva milost vi, rači me opraviti;
rači me zbaviti ovoga priroka,
premda pribaviti života neć roka:
težina ni toka umora trudnoga
vašćine jest koka i glasa hudoga. -
Tako ti neboga pojaše tuj pisan
i glas nje, do Boga došad, bi uslišan;
i zato pedipsan bit će ki zlom vori,
ki, budući grišan, grihom pravih tvori.
Da ti, koga mori jazik nepravdeni,
znaj da Bog govori: blažen progonjeni,*
blažen nevoljeni za pravdu ki bude,
ni bati gvozdeni njemu t' ne naude.
I kino ga hude, kunu, psuju, biju:
njemu ti ne prude, sebi grih nadiju.
Van'jel'ja ti diju: ne hti strah imiti
tih ki moć imiju samo put zgubiti;
da hoti nositi onomu strah i čast
ki more zabiti put s dušom u propast.
Li gorkost i neslast neprava sujen'ja
bližnjim nje ne da last, poljuti tužen'ja;
jer znahu zgrišen'ja u njoj da nisu ta
kriva svidočen'ja njoj napartiše ka.
Joakin tada zja prid starišinami
tere vapiti ja s plačem i s tugami:*
Ojme, koja vami naglost takoj ganu,
vašimi rukami dat nam smartnu ranu.
Ni čekat da stanu ter da odgovorim
za moju Suzanu i nje prav otvorim.
Ča ćete da stvorim, pokol odlučiste,
pri ner progovorim, s njom me razlučiste;
nepravo sudiste, toj smiju reći vam,
jer ne dopustiste prav našu skazat na[m].
A ja ti dobro znam hudobu starac tih,
ku me je reći sra[m] prid licem vaju svih.
Da ča ću svadit njih, krivi jimi ste vi,
razbora ja ne mnih da toko u vas ni.
Ne scineć ča su i ki, ki lažu tvoriše
pram ovoj u koj mi znamo ča živiše,
verovani biše hinbe napunjeni;
ki pravo hodiše, ostaše osujeni.
O Bože pravdeni, vidiš da takova
zgodiše se meni nikomur kakova;
ne bih rekal slova da bih ne znal viru
ku vazda nosi ova s kom 'vo sad umiru:
toliku nesmiru hoće li podnesti,
a ki suz utiru pravih ne unesti
od ruk njih ki svesti smili su krivinu,
ne misleć podsesti tve pravde istinu.
A ti, ku stvar inu, ženo mila, čekaš,
na tuj smart nemninu pojti jur ča predaš?
Bogu i meni znaš da prava jes u tom,
utišiti imaš sebe misal'ju tom.
Utišen'je s tobom budi tva vernosti
i tva dobrota s njom, u koj ni ckvarnosti.
Tim bud'te žalosti, kih krivih ubiju,
ne kim u naglosti pravim smart zadiju.
Dušu svoju biju kino pravih kolju,
njim škodu ne diju, premda jih zakolju.
Tuj grih u nevolju vikomnju ne goni,
da svoj, kino volju krivim putem goni.
Ki ustarpi poni muku, smart i škode,
ne sagriša oni pravom stazom hode:
ustarpin'ja brode dovode na pokoj,
gdi se sveti shode, taka je kripost toj.
Tarpili su takoj i sveti proroci
podnoseć smart i boj, pravdom pašuć boci.
Puka segaj otci raztarše Izaiju,
zatim, tekuć roci, pobiše Hjeremiju;
takoj Zakariju i mnoge još ine
i s njim[i] Uriju. S nepravde svit gine.
Da on ti ne gine, o Bože, ki na toj
složi: pri da zgine ner slomi zakon tvoj.
Zatoj se ti ne boj, ženo; tuj nalogu
podnes i kripko stoj, budi prava Bogu:
ali t' će on mnogu plaću za toj podat
ali, primak nogu, oteti i ne dat.
Utešen ću ostat ča godi se zgodi,
da veće ako pristat bude da slobodi;
jer prez tebe ovdi kako ću s' obiknut,
biser da mi rodi, neće mi se viknut.
Daj tim ću dostignut koju godi lakost
kad misal uzdvig[n]ut budem ti na slatkost,
kuno tvoja lipost i tvoja vera ta,
posluh tvoj i kripost životu momu da.
Bolest ćeš biti ma, od mene da odpade;
radost da sa mno[m] sta kada me dopade.
Ni kare ni svade naša ne ču ljubav,
do konca u sklade tarpil je život prav.
Zato u Bogu stav sarcem misal tvoju
i njega ne ostav, dat će t' milost svoju.
Milošću sad moju pri tebi ostavljam,
li još te ne ohoju ni s' tobom rastavljam.
Ufan'je bo stavljam i uzdam u Boga
ter se vidit spravlja[m] konac suda toga. -
Govoren'ja svoga on rič prostiraše9,
Suzana neboga suzami ronjaše
ter muče slišaše jadi pojavljaje
i gorko pihaše s njim se razdiljaje;
on, rič ustavljaje, milo ju zagarli,
lice s licem10 staje, jadajuć u garli.
Toj ne bi u harli, dugo se daržaše,
nisu suz utarli dokla se rastaše.
Pak ju pozdra[v]ljaše redom svi od roda,
svaki od njih cviljaše, obraz plaka voda.
Zatim malo toga jaše nju voditi,
a oni jur stoga povećma tužiti.
Ja plačem zvoniti i vapjem oni stan
kad jaše goniti da jure pojdu van.
Svaki bližnji ter zna[n] blizu nju slideći
gredihu, dvižuć dlan u nebo moleći;
Bogu govoreći: O Bože, dostojaj
smilit se videći da prava jest ovaj
ka voli život saj ostavit počtena
ner živit u grih taj da je nepočtena;
vazda ovaj žena mnogu ti čini čast,
ne daj da je ubjena, pomoz ju tvoja vlast! -
Da kim biše oblast vrimenju smart zadit,
vrimenju skončat slast, li htihu ju ubit
nastojeć nju vodit ka mistu onomu
rekoše ju pobit kamen'jem na komu.
Milost božja k tomu hoti prigledati
ter puku ovomu ubit nju ne dati;
hoti ukazati milosardje svoje,
a ne dopušćati da zgine prav tko je.
Ništar ne postoje, ditetce nadahnu
ki, srid puka stoje, besidu iskahnu;
i pri ner pridahnu, čuvši ga svi, staše,
svak stope uzmaknu, svi ga pogledaše.
Jošće ne imaše lit deset rasti sve
tere vapijaše: Čist sam ja kervi te. -
Riše mu: Riči ke, reci nam, jesu toj,
Danilo, totu ste? - ime mu biše ovoj.*
A on smino ustoj većma ja vapiti
tere skupšćini svoj tako govoriti:
Tako l' osuditi tuj izraelsku hćer,
o puče mahniti, na smert hotiste der?*
Sud ne čineći ver, ni hteći razabrat
tih starci dviju kler ča je htil nalagat.
Varnite se! Saj trat, kriva svidočtva sud,
pravo je retratat, a ne upast u blud. -
Vernut se ne bi trud, opet se skupiše
vidit svidokov ćud ki ju osvadiše.
Danila činiše da sede posrid njih
ter mu govoriše tad starišine svih:
Sedi ter sud ovih dajemo čast tebi
kladuć te više svih, Bog te obra sebi;*
taj bo razum ne bi vidil se od tih lit
on ki je na nebi da s tobom ne bi bit.
On ki je stvoril svit i ki zna dila svih,
tko je prav, tko kriv mnit, hoće da sudiš tih. -
Reče jim: Dviju sih razlučit imate,
da sud pravad bož[j]ih od mene slišate;
tere da poznate ča starci lagaše
kada jur uznate ku misal imaše. -
Pokol jure staše razdruženi taj dva,
kako on veljaše, jednoga k sebi zva.
Reče mu: Starost tva u zlo se stučila,*
platit će dila sva ka je zlo slučila;
krivih je pustila nepravo sudeći,
pravih osudila zakon ne uzdaržeći.
Gospodin veleći: brezgrišna ne ubij,
pravdena videći, smarti mu ne zadij.
Reci mi sada gdi jesi vidio nju
i s onim mladcem ki k njoj dojde tada tu.
Rec mi: pod voćku ku stavši se ljubiše,
pokol ti stvar taku reče da činiše. -
On reče: Zapriše vertlu vrat zaporom,
a paka sidiše pod gorskim javorom. -
Ostrim odgovorom Danil ga opsova
da takim potvorom taku laž ukova,
govore: Laž ova, haj starče nečisti,
k tomu se osnova da tebe posvisti;
na glavi t' će sisti i g zemlji te pribit,
tako t' će prisisti da će te pogubit,
meč će te raskusit suda nebeskoga
jere ti osudit smio si pravoga. -
Odpeljav parvoga, Agaba po ime11,
zva k sebi drugoga ki staše sa svime.
Reče mu: O sime Kajina, ne Jude,*
pritisnu te brime tvoje volje hude;
pameti si lude, prihini te lipost,
tko bo se ne bljude, pasti će se niz most.
Smami ti put i kost tva mahnita želja
ter manenu starost do jame dopelja.
Bludom vazda melja himba vaju tere
priteć u strah pelja izraelske hćere;
one se k vam stere, s vami govorahu,
za vami se vere, hoteć se topljahu.
Smarti se bojahu, a ne Bogu zgrišit,
zato t' ne hajahu zakona ugrišit;
da život razdrišit Hel[k]ije hći voli
ner zakon ulišit: verna biše toli.
Sadjere ni koli stvar inu počitat,
tuj mi rec pri stoli ča te budem pitat:
Kada se vi sticat počeste k njoj poni,
pod kim stablom ticat jaše se tad oni? -
On usta odkloni i reče visoko:
Pod borom ki kloni sincom u široko. -
Haj, haj, ali toko smiste lagati vi -
reče Danil - koko poganin sminan ni?
Da Bog, ki svaka vi, s nebes posla doli
an'jela, tebe ki prisiče napoli. -
Vidiv svi okoli da su svidočtva tih
raztučita toli, poznaše himbe njih;
poznaše da oni svih lažom ugnaše u blud,
ubit Suzanu kih odlučil biše sud.
Prokleše starac ćud kino su lagali*
ter dati pravim trud s himbom su napali;
pak su se ustali k nebu ruke dvižuć
i veli i mali Bogu zahvaljujuć.
Jer ki, njega čtujuć, u nj ufan'je stavlja,
on njega milujuć nigdar ne ostavlja.
Sveto pismo pravlja: ki ufati bude
u Bogu, opravlja smućen da ne bude;
koga li dobude hudih dili napast,
Bog ti ga zabude, uzletav hoće past,
ojme, tere dopast paklenih djavljih ruk,
nigdar od njih odpast, jure se k njim zavuk.
Tako ti ovi puk, tako t' svi govore,
metaše u klobuk da sudom pritvore;
pritvoriv, da stvore tim dvima smart pravo,
ki htihu da umore Suzanu nepravo.
O božja opravo, moć tvoj[e] istine
ča brani, jest zdravo, ča ne brani, gine.
U tebi ni hine. Oni se ne ganu
ki volju tvu čine, u tebi t' ostanu;
ovim ti ne svanu ki se ne bojaše
da protiva stanu istini ku znaše.
Inih ti savezaše opako rukami*
tere jih pognaše bijući nogami;
saržbe vekši plami žežiše bo puka
ner oganj u slami unićen kad buka.
Zato njega ruka toli ljuta biše,
jer od srama skuka da dva svih hiniše;
da dva starca smiše svim pukom voditi,
lažuć kuda htiše krivo svidočiti.
Svi poni hititi da jih peljaju van
jaše ter hoditi, pustiv za sobom stan.
Grih njih svim biše znan, svi ti jih psovahu,
u pleća, u parsi dlan, naprid jih tiskahu;
a oni hojahu poniknuvši nici
jere se sramljahu dvignut gori lici.
Tako razbojnici oni dva gredihu
židovski vojnici kada jih vedihu,
kih obisit htihu goneć iz grada van,
svećali toj bihu, Isusa obistran.
Smart njih bi tacih ran, inacih oviju,
kih izved oni dan, ubiše obiju
smlativši jim šiju stinami hitaje,
dokla jih ubiju, nigdir ne pristaje.
Oni se zibaje, malo se vartiše,
udorce primaje, pak sobom udriše:
tako t' umoriše obiju. Konac taj
laže njih imiše: to t' kažu pisma saj.
A ti ki čteš, ne daj da tobom oblada
volja nika takaj ka panjke naklada
ter druzih razklada i psuje i hudi,*
ništar ne otklada da komu naudi. -
Boj se božjih sudi, takih Bog ubija,
čuj se lažnih ćudi,* laža zlo navija.
A toj ti napija laž Jeci,* cića ke
gubav se zavija, kako se u knjigah čte.
Nitkor hudobe s te neće dobro imit,
svi se hine ki mne da jim će laž probit.
Poni se uklonit svaki laže nastoj
i na pamet imit12 da je hći djavlja toj.
Istine ne ohoj, Bog se tim naziva,*
s istinom vazda stoj13; tko u njoj pribiva,
u Bogu počiva i Bog počiva u njem,
Bog ga ne zabiva pomagajuć u svem,
kako Suzanu prem, ku hudi hoteći
ubit, bijući bi[č]em, on ote braneći,
dostojno, videći da nju biše branit,
kano, ne cineći život ni glas shranit,
voljaše se stravit vašćinim zgubljen'jem
ner dušu udavit skrovitim zgrišen'jem;
voljaše s naujen'je[m] zla glasa umriti
nere s nepočten'je[m] otajnim živiti.
Ku toko hvaliti starih mogu slova,
hvaleć govoriti da je kako ova?
Ni bila takova ni Penelope, ka
verno vrimenova dokla muža ščeka.
Ni kano ne čeka Alcesta obrati,
da muž živ počeka, sama smart prijati.
Ni kano ostati, kad muža izgubi,
ne hti, da skončati s' žeravom u zubi.
Ni kano zagubi i čini zaklati
ki ju silom ljubi, vernost hteć skazati.
Časti dostojati Sulpicija ne bi
mogla, ku imati dostojna ova bi;
istina premda bi da Rim u vrime nje
iznašal nika bi počten'ja [još] od nje.
Da toj počten'je te, nevoljom skušeno,
ni bilo kako se, ni tako strušeno.
Dilo uzvišeno Lukrecije onoj
bilo bi sniženo da se priloži ovoj.
Prista ona u toj, zgrišit a ne zgubit
počten glas, i zatoj sama se hti ubit.
Suzana zagrubit Bogu ne htijaše,
zato ni glas zgubit, ni život hajaše.
Toj se pristojaše njoj ka veće Boga
ner sebe ljubljaše. - Takoj ljub'mo toga,
ljub'mo ga samoga nada svim, ne hteći
cić straha nikoga zgrišit zlo čineći.
Takovu videći Suzanu, svi staše,
ter se veseleći, Bogu hvalu daše;
pak se popeljaše opet na oni stan
tere se čtovaše vino lijuć u žban.
Ki bi ki ne bi pjan, kunfete nesihu
u pehare na dlan k onim ki sidihu.
Jedan tih ki pihu žmul k ustom potoči;
lakat mu zabihu, žmul iz ruk iskoči
ter zveknu o ploči, vino zali usta
i lica i oči, meu svimi smih usta.
Joakin gori sta14 i tim ki se čtiše
zahvali svim dosta da pravdu činiše.
Odtada nosiše počten'ja velika
Danilu, ki biše razuma tolika
svi stari kolika tad ne mogoše bit,
a on mladolika lita počan nosit.
Toj bi kad poče imit babilonsko misto
Perses kralj ter živit Astijaga na misto.
Ne ostaje ništo počitat od toga
nere tako listo da slavimo Boga,
pravda i sud koga pravih obarova,
a smartju krivoga dostojnom darova;
a nam pisma ova da milost složiti,
u kih čast takova Suzani će biti
daju će hvaliti neviste, hoteći
počten'je imiti nje stope slideći.
Toj more brodeći, s fortunom jadrismo,
more nas kropeći, jadru skut unismo;
i Boga molismo da bi pomogal nam,
i njega vidismo greduć po vodi k nam.
Tada strah nam odnam, vali se sravnaše,
vitar veće ne dam; Bog bo toj veljaše.
Svak se veseljaše, tiho se vezosmo,
kraj se zelenjaše, u porat dojdosmo.
Pokol tuj sedosmo, otuje ne idimo,
zdravi se svedosmo, jure počinimo.
Samo pomenimo mužaticam ženam
tere jim recimo: Oto Bog kaže nam
koli draguje sam onih ke počten'je
uzdarže i veru nam u čisto življen'je.
Ne pad u zgrišen'je prezzakon'ja huda,
ne imaj mišljen'je, ženo, svita luda;
bolizni i truda Bog te će slobodit
ako, bižeć bluda, pravo budeš hodit.
Neće te dat pobit zlorikim jazikom
ni pustit ulovit laže himbom nikom;
milostju razlikom hoće te napunit
i častju velikom blaženstva ukrunit.
Jošće ću ponudit mladoga ki želi
sam sebi naprudit spuniv ča Bog veli.
Zakon bo na[m] veli da tko žene ine
ner svoje poželi, jer tim grih[om] gine.
Ne stoj gdi počine, ne gljedaj kud hodi,
ne sliš ča začinje, ni ke riči svodi.
I gdi tance vodi, daleč se ukloni,
i kad mimo hodi, oči s nje odkloni.
Vazda se zakloni od ženske općine,
na svit se nasloni u komno ni hine.
Jer ako vrućine od ženske liposti
starcem, kim karv sti[n]e, zahode u kosti,
kako će mladosti, ko[n] ognja hteć sidit,
vruće same dosti, vrućinu ne imit?
Kako će sigur bit koga mladost vari,
ako bludom gorit mogli su i stari?
Pisan ma sih stvari kanat na stol pridaj
od božjih oltari i rec: O Bože, taj
prijat tvojih dari pisma se dostojaj,
ki vladaš sve stvari, privedi nas u raj.
Amen

                    - Uz dozvolu nakladnika Bulaja -