SLAVIĆ
O slaviću, ki privartaš
tere čudno petje splitaš
glasom slatkim koga imaš
vazda o primaliti,
pusti jure lug zeleni
i taj potok tvoj vodeni,
da priletiš sada k meni,
hoti se umoliti.
Poslat ću te k pridragomu
Gospodinu, spasu momu,
pojti sada, ojme, h komu
meni se zabraniva;
da mu spovim pitje tvoje,
kolike su želje moje
vidit lice njega, koje
sunca veće prosiva.
Ja te obrah posla moga
jer naravi kanta tvoga
uče hvalit stvorca svoga
glas dvižući to više.
Slišaj, pomni svaki sada
pitje ptice ove i, kada
slidit(i) ga budeš, tada
znaj an'jeli da sliše
i Bog i svi božji sveti,
kad u duhu počneš peti,
kako ćemo jur početi
kazovati svim dosti.
Pismo pravi: prije neg z gore
obori se zraka zore,
prije nere danak stvore
tej sunčene svitlosti,
ovaj ptica kljun upravi
gori k nebu ter napravi
slatko petje, kad se opravi
da jur skonča život svoj.
A kad danak počne bilit,
vrime parvo jame hitit
većma peti tere ne htit
garlu svomu dat pokoj.
Kada danka treto vrime
glas začesti tere prime,
veće slasti jer ju obime,
sunca veća jur svitlost.
Šesto vrime pak opoldne,
kad vrućina žešća nju spne,
zvisje, zvisje umrit jur mne,
slomi bo ju jur trudnost.
Jur su riči nje saspile,
samo kljuna ogrivile,
spustila je jure žile,
dahće, dahće neboga.
Kad deveto vrime pride,
sasvim umre i otide
i tako ti dan izide
njeje petja ovoga.
Toj smo rekli, a sad ovu
pisan krasnu slavićevu
ka zakonu Isusovu
hoćemo priložiti.
Slavić ovi duša da je,
razumijte, puna ka je
bogoljubstva, s Bogom sva je
kad ga bude misliti.
Slatko u misli jame peti,
želeć pojti gdi su sveti,
gdi je dobro ko vazeti
nitkor neće obraniti.
A vrimena ovaj jesu
božje časti dane ke su,
človičjemu duhu ime su
ljudem, ajme, neharnim.
I jutarn[j]e vrime, u ko
človik stvoren, blag bi da to
parvo blago zgubi, po ko
pokle Boga ja ne znati.
Vrime parvo kad se rodi,
naš Spasitelj ako hodi
svarhu zemlje, budi t' godi
treto vrime toj zvati.
Šesto rugo i psovan'ja,
pljuske, biče i pljuvan'ja,
tarn, žuč, ocat prikovan'ja
g drivu križa kad podni.
A deveto kad priminu,
kada djavlu moć izvinu,
doli u paklu svitlost sinu,
svete oce kad odni.
Saj vrimena misleć duša,
u sarcu se moćno skruša
ter duhovne slasti okuša
obuhitiv križ sasvim,
kimno križem lav mogući,
smart ubivši, raj svitlući
nam otvori svih zovući
da tečemo svi za njim.
Duša takaj pamet dvigne
kad jutarnju tuj dostigne,
hvaleć Bogu, glas podvigne
kino čudno nju stvori,
govoreći: Kad me s' stvoril,
Bože, skazat jesi hotil
koliko si milostiv bil
da me staviš ti gori,
dionika slave tvoje
da ja budem ljubve koje
veličinu riči moje
glas izreći ne može;
priliku mu tvoju poda,
podat veće biše goda
da ne jidih z driva ploda,
privridih ti tim, Bože.
Jer tvoja ljubav privelika
htiše sobom do vik vika
nastanit me, dat mi lika
preskončana življen'ja,
pridružit me k sebi gori
u nebeskom svitlom dvori,
gdi an'jelski poju kori
slave tvoje hvaljen'ja.
Zato ustoj odvratiti
ne umim ino ner ljubiti
tebe, Bože, kako imiti
budem tvoje milosti.
Ti si sardac naslajen'je,
ti si plačnim utišen'je,
mene i moje sve činjen'je
pridah tvojoj svitlosti.
Tebe stvorca dostojno je
da stvoren'je hvali tvoje,
po ko htin'je takovo je
bilo k njemu od tebe;
u toj misli jutar projde,
zatim parvo vrime dojde,
duša više s petjem pojde
uzdvižući tad sebe.
Kako našom putju misleć,
Bog se odi, ljubav noseć,
nam i za nas trud podnoseć,
človikom se učini;
poni uzvapi duša plačuć:
O milošća, ka nas žaluć
dojde s nebes doli slazuć,
tko te stvori toj čini.
Nere ljubve oganj vrući
ka te stegnu put obući
i, rodiv se, svite uzvući
od ditetka uboga.
Buduć ti kralj angelor[um],
tvorac zemlje i celor[um],
i vladavac sekulor[um],
vikovnjega sin Boga.
O ditetce slatko sasvim,
ča je slaje tebe, ne vim,
ništar liplje da je, ne mnim,
tebe, moj spasitelju.
Jasalca te obslanjaju,
pastiri t' se jur klanjaju,
kralji t' dare pripravljaju,
istine naučitelju.
Blažen povoj kim si povit
i pelene kim si obvit
i ono misto gdi si donit,
da blažena punije
uda ka te pronosiše,
parsi ke te zadojiše,
ruke ke te odgojiše
od divice Marije.
Blažen ki te tad ticati
jest mogao i primati
i svega te obhitati,
svaku ti naruč činiti.
Ojme, da mi dano ne bi
da tuj službu činim tebi,
da te u krilo primem k sebi
ter te budem ljubiti.
Ja mnju t' me se ne bi odrekal
kad bih dvorno tuj poklekal,
pače bi me milo ugledal
uhiljena velekrat;
blažen ki bi mogal tada
reći majci: Gospe, sada
daj mi sinka tvoga da ga
daj celuju jednokrat.
Molil bih ju da s njim stati
dopusti mi, s njim se igrati,
s p[o]klonom mu celiv dati,
njemu vazda služiti.
Ja t' bih vodu donašao,
pelenice opirao,
noge i ruke celivao
služeć zimi i liti.
Toj misleći, duša uboštvo
sveto ljubi i priprostvo,
piće, odiće i niskostvo,
svita slavu gardeći.
Primišljući poni spasa,
porojen'je jur prikaza
na stvar tretoga časa
pečalnije misleći.
Trude u ke ne sustaje,
Isus često proticaje
Galileju i sve kraje
od židovske daržave,
glad i žaju podnoseći,
znoj i studen još tarpeći,
nauke svete svih učeći
ter van'jelske priprave.
Tim ti duša potaknuta,
svitovnoga biga puta,
uhiti se božja skuta
ter ovako govori:
O prisveti učitelju
i grišnikov primitelju,
pokajanih obranitelju
ki stoje u pokori,
rič je tvoja pravim pokoj,
krivcu ufan'je, a svim ogoj,
svim nemoćnim lik je u njoj
stanovita spasen'ja.
Ti si parvi skulu zdvigal
ku ki koli jest dostigal,
svita stan'je jest odbigal
cić duhovna življen'ja.
Da tom skulom svit se ruga
jer je griha hlap i sluga,
da ki pozna da je tuga
smartna tebi ne zgodit,
sve ostaviv, samo tebe
hoće ljubit, a sam sebe
tebi pridat, da tim zgrebe
dobro ko će u vik bit.
Riči su tvoje [od] života,
tko u sarcu njih zamota,
od tebe se ne odmota,
milosardan s' meštar ti.
Milost tvoja kolika je,
adultera žena znaje
i grišnica zvana ka je,
Mandalena dobro t' vi.
I razbojnik jošće oni
koga s križa u raj poni,
milost tvoju ka odgoni
grihe svake kajanih.
Tvoje prudno naučen'je
mnozih vrati na spasen'je,
kih ljubljaše zablujen'je
djavlom zankom vezanih.
Blažen tebe ki posluša,
iz ust tvojih med okuša,
ki okusi kada duša
svita slast joj žutka jest.
U toj misli pamet prošla,
Boga hvalit nije ošla,
koga je ljubav doli došla
za nauke nam donest.
Šesto vrime duša virna,
ljubav vrući ku nesmirna,
pečalna je, a ne mirna
muke Isusa (po)misleć.
Ujistinu nejma mista
gledajući janjca čista,
ki ne pozna griha ništa
u istini vazda steć.
Tarnom ostrim okrunjena,
biči moćno izab'jena,
čavli, kopjem probodena,
z žestocimi ranami.
Plače poni, ojme mani,
tko te toli moćno izrani,
tko ti reče: Na križ stani
prostarv ruke s nogami.
Ojme, lici oni mili
ke u smartnoj sada sili
blideć vidim, o nemili
ki te tako umoriše.
- - - - - - - - - - -
- - - - - - - - - - -
- - - - - - - - - - -
- - - - - - - - - - -
Ojme, oči, ki se sjahu
kako sunce kad gledahu,
milosardno kih prozrahu,
ti za tobom tecihu.
Sada marče, sad su tmasti,
smart će na njih sad napasti.
Ojme, usta svake časti
dostojna kano bihu,
kimi slatko vazda uči,
sad su puna octa i žuči,
jazik sveti sad se muči
mnozim ki odne boli.
Glava slavna, glav[a] sveta
krunom tarna sad je speta,
izbodena, i karv jo' opeta
ponikla je sva doli.
Ruke, keno sve stvoriše,
rastegnuvši prigvozdiše
i one noge ke hodiše
lit [t]rideset išćući
ljudi, kino bihu sgibli
jer od Boga bihu odbigli,
i nje ti su na križ dvigli
čavle zabijajući.
Ojme, parvi u kih mudrost
božja staše sad je žalost
probodene gledat, ni kost
cila ti ni u njemu.
Aj, tako li bi dostojno
umriti nepokojno,
ojme, ovoga ki je vojno,
kralj i gospodin svemu.
Da tuj oblast, o nemili,
vi ne biste tad imili,
da bi Otac i Sin hotili
i Duh Sveti, Bog jedan;
to Bog hoti da poznamo
kaku ljubav prijimamo
od ovoga po kom samo
svemu svitu svanu dan.
Zemlju s nebom ovi složi
ki se na križ sam položi
da uvede nas u loži
goranjega kraljevstva.
Ov da zakon novi oni
po kom vernih u raj goni,
karv prolivši s kom nam doni
neizrečena blaženstva.
O karv sveta od vridnosti,
ka oplaka sve skvarnosti,
o ljubavi koju dosti
izreći ne moremo.
Bog človiku Gospod služi,
stvorac stvorcu zdriši uzi
sebe pridav smartnoj tuzi.
Ča mi ustoj moremo
ner ljubiti i hvaliti
ljubav tvoju, ki zgor siti
s nebes za nas i umriti
dostoja se dobrovoljno?
Toj pominam ter vapiju
roneć suze iz očiju
da te ljubit ne umiju
ni ljubim zadovoljno.
Zginula bih, ti me najti,
umarla bih, ti zgor sajti,
da me oživiš, smart prijati
i trud hoti podnest[i].
Tko se poni, tko se čudi
da se sarce moje trudi
uzdišući i da žudi
k tebi na križ prisesti?
Ne bran'te mi sad uzdihat
i težući vuki vijat,
ne mogu boj pokoj imat
misleć truda njegova.
Ako, Isuse, skončan s tobom,
neću veće mučit sobom
tugujući, jere tobom
smart je slatka takova.
O Židove, ustanite,
tvardost vašu ne ustavite,
s njim me na križ postavite
da, gdi on mre, s njim umrem;
da ga mučan mučna obhitam
i da mu se jur zavitam
da se inoga ne pohitam
nere njega, za kim grem.
On je svako dobro moje,
sve ufan'je tuko. Tko je
jaki u sve moći svoje
da me može rastavit
Spasiteljem mojim sada,
koga mučna pozrim kada
sarce u mni umre, tada
plač se neće ustavit?
O, da bi mi k tebi moć prit,
parsi tvojih i ondi umrit,
u jamu se rane uzrit,
Gospodine od milosti!
Tako t' bi se utažile
tuge Isusa, ustavile
i ke su se navadile
u mom sarcu žalosti.
Slatki s' likar, ne razdiraš
da grih z duše milo stiraš
i, kih k sebi jur obiraš,
pomažeš jih svetostju.
O, koliko svit je saj slip,
buduć grihom ranan po kip,
neće zdravja prosit ni hip
s pokajan'ja žalostju.
Pomisli jur ko je blago
muke tila, kono nago
na križ visi, veće drago
svita srebro i zlato ni.
Parsi ti 'e otvorio,
ruke ti 'e rastvorio
nebo, zemlju ki 'e stvorio,
da te prime, vas kopni.
Putju svojom tebe pita,
napaja te karvju i hita
da te stavi gdi sva lita
duše čiste stanuju.
O, prislatka pićo sveta
na nebesih ka s' začeta,
oni tamo k tebi gredu
ki te ovdi blaguju,
ki dostojno pristupaju;
da ki biže i ne haju,
ti ne misle i ne znaju
da si vernim svim pokoj.
Ki kada te na oltar vide,
milost tvoja k njim ulize,
dobrovoljno tebe slide,
ča ti veliš, čineć toj.
Tacih duša tebe gledeć,
kako smamna stoji kričeć:
o, ki muku za me tarpeć,
tuke rane hti prijat.
Zač me s tobom ne izraniše
ali, kad te umoriše,
zač smart meni ne zadiše
neka bi mi s tobom stat?
Da toj kad mi dano nije,
ine trude iskat mi je,
plač sgrišen'ja tere jije
dokla smart me umori.
Zatim duša umiljena,
većma jure posvrućena,
kako da bi umorena,
tako jedva govori.
Poni garlo poslabivši,
malo usan otvorivši,
glasa vanka ne stvorivši1,
samo lapće jazikom.
Misto riči suze toči
upirući u križ oči,
sarcem hlepi da se smoči
karvju njega velikom.
Jer u misli jur vazeta,
tuj prid sobom sad propeta,
Gospodina karvju speta
vidit joj 'e da gleda.
Zatoj jadi ter cviljen'je
njoj 'e niko naslajen'je,
pića, hrana i kripljen'je
slaje satja i meda.
Dil tej muke družbenici
nji[h] su sveti mučenici,
njih su krune dionici
ki trud takov podnose.
U tom stan'ju duša ovaj,
naslajena svita segaj,
biži znajuć da su takaj
ka u sebi jid nose.
Kad deveto vrime zatim
dojde, umre ona sasvim,
jer arvan'jem ljubav svojim
tila obali ćućen'jem.
Deveto vrime boj ono je
u kom Isus, na križ stoje,
s vapjem zvapi: Svaršeno je!
S tim izdaše rečen'jem.
Suncu zrake potamniše,
stin'je puknu, trusi biše,
grobove se otvoriše,
razdvoji se templa varh.
Sva stvoren'ja ukazaše
da njih stvorac tada mraše,
a Židove ne poznaše
da Bog biše i človik.
Da ovaj, s virom ljubav nose,
duša zajde u angose
kad on, s križa glas uznose,
consumatum govori.
Taj rič njeje sarce projde,
srid sarca joj ranu ojde,
takaj rana kad joj dojde,
nebo joj se otvori.
Neka pozna da dostoji
ondi priti gdi Bog stoji,
gdi se sveti svaki goji
njega lice gledajuć.
- - - - - - - - - - -
- - - - - - - - - - -
- - - - - - - - - - -
- - - - - - - - - - -
Stvorca, kralja nebeskoga,
Gospodina svemogoga,
zemlja, nebo ... koga,
sluša drivo i kamen.
Slava Otcu i Sinu i s njima
Duhu Svetu, a toj trima
Bogu jednomu, ki nam svima
milost svoju daj. Amen.
IHS
Bonaventure ki svetoga
vam Slavića latinskoga
jur harvacki naučih peti,
mol'te za me da propeti,
ki da za nas tilo svoje,
prosti meni grihe moje.
Marchus ego sum Marullus,
quo peccator maior nullus,
li sluga sam vas svakoga
jer ste sluge Boga moga.
Dostojaj se on vam stvorit
ku budete milost hotit.
Finis

                    - Uz dozvolu nakladnika Bulaja -