Sveta Rožalija

SADRŽAJ

DIO PRVI: Što Rožalija knjigi, koju doma šalje, govori

I. Rožalija knjigi put čestituje.
II. Rožalija daje knjigi nauk od držanja, ako joj navlastito tko prigovarat počne.
III. Rožalija govori knjigi da iđe u rodni dvor paleramski, i ispisuje lipotu vrata dvora svoga.
IV. Rožalija od vrata dvornih svraća se na spasonosni nauk.
V. Rožalija govori knjigi da u dvor rodni uniđe, i što će se dogoditi, kaže.

DIO DRUGI: Kako se je Rožalija od svita otrgla i u pustinji živila

I. Knjiga u kipu Rožalije iliti Rožalija ista majci govori.
II. Rožalije nemoguće zaspat nepokoj.
III. San Rožalije od zore.
IV. Rožalija se kitit ustade prid ogledalom.
V. Ljubav nebeska Rožaliji s ogledalom prikaže se.
VI. Rožalija, vidjevši priliku Isusovu, cvili i uzdiše.
VII. Rožalija, vidivši u ogledalu sunce, od njega ugrijana na novi život priporodi se na izgled ptice, imenom Fenice.
VIII. Rožalije uzdisanje u ostavljenju svita.
IX. Rožaliju priobučenu u pustoš Ljubav nebeska prinese.
X. Rožalija, privoljivši svitovanju Ljubavi, odluku svoju u špilji pribivat napiše strilom. Ljubav joj ogledalo dade.
XI. Radost špilje i kupanje slavića.
XII. Rožalija, čuvši slavića, prilikuje sebe duhovniku, koji tri stotine godina za pticom jest hodao, i razmišlja radost nebesku.
XIII. Prigibe na ljubav Božju, s kojima prignuta Rožalija bliži križiće na drvenih korah.
XIV. Rožalija, pogledanjem u ogledalo zanešena u duhu, želi umrti. Vara ju Jeka. Nauk od Jeke.
XV. Zabava vrimena u ljubavi i uzdisanje Rožalije.

DIO TREĆI

I. Ljubav Rožaliju zabavlja s prikazom mora kano prilike od svita. Vidi svoju lađu.
II. Prikaza na livoj strani dvojputja, kako mami i vara Svit i Dika.
III. Prikazanje pet Ćutenja varajućih.
IV. Prikazanje ostalih svitovnih veselja i njihovih naslidnika.
V. Dušnoga Spoznanja ogledalo Sloboda od života razbije; zauzda ju Strah Božji, ali se uzde oslobodi
VI. Strah Božji kaže livoga puta svrhu, Zmaja paklenoga.
VII. Na desnom putu Rožaliju susriti diva imenom Milost, koja grišnike u čudni od pokore vrutak poziva.
VIII. Putovanje različnih putnika, osobito mučenika, prikaziva se.
IX. Prikaziva različne dive imenom kriposti, imajuće pomnju na putnike, koje diva imenom Ufanje pivajući pokripljuje.
X. Čudno vrilo želje od raja od udarca strile izvirajuć; priobraćenje strile na stablo pomu iliti palmu.
XI. Prikaza nove staze k divi imenom Samoći; k njoj pustinjaci idu. Paula i Antuna sastajanje.
XII. Rožaliji, kad pozdravi divu Samoću, Ljubav svrhu puta prikaže, lipotu mista i cvitnjaka nebeskoga.
XIII. Prikaza kužnoga pomora u Siciliji.
XIV. Plač Sicilije. Skaže se Milosrdje imajući u ruci cvit od ružice. Pomor pristane. Prilika je Rožalije, proti kugi odvitnice.

DIO ČETVRTI

I. Rožalija napast paklenu prikrstivši se otira i napisanom odlukom pokripljuje se.
II. Rožaliju napastuje Razbluda i nje sin Ljubićak. Štijući pismo stalna u svojoj odluki odgovori.
III. Rožalija s bičem pristraši Ljubićka, koji s Razbludom pobigne. Rožalije suze na ruže bile, a krv na rumene se obrati. Zafali Gospi.
IV. Rožalija, u snu hotijući zagrliti Gospu i Isuska, probuđena najde se držeći u ruci križ i patrice. Ljubav ruže u vinac plete. Nauk.
V. Rožaliju Ispraznost svita napastuje.
VI. Rožalija odgovori i s ogledalom svojim Ispraznost otira.
VII. Ljubav, kazivajući Rožaliji nedovršeni vinac, zapovidi primistiti se u drugu goru, otkud vidivši dvor svoj, nadvladajući napasti dovrši vinac. Privoli k tomu.
VIII. Rožalija svoju knjigu dovršujuć njoj napokon govori.

Sveta Rožalija
Panormitanska divica

nakićena i ispivana
po

Antunu Kanižliću
Požežaninu

ROŽALIJA
svomu rodu
zdravje i svako dobro.

DIO PRVI
Što Rožalija knjigi, koju doma šalje, govori

I.
Rožalija knjigi put čestituje.

Rožalija kamo tebe šalje tvoja,
  uzdisana, tamo putuj, knjigo moja.
Kud mi imaš ići, ne znam te ja učit,
  nego ću te srići u ruke izručit.
Ali što ja sada zađuć s puta reko,
  akoprem nerada, jerbo se zareko!
Što ja reko: srići? Izručam te Bogu;
  Da ćeš srićno ići š njim, uzdat se mogu.
Putuj dakle, knjigo moja, i š njim hodi,
  nek on, draga brigo moja, tebe vodi.
Putuj k rodu momu, koji od želje vene,
  da u dvoru svomu vidi u tebi mene -
mene, to jest moje stanje, moje ime,
  za oblakšat svoje brige tužno brime.
Putuj, - ako gorom, gorom srićno hodi,
  ako sinjem morom, morom srićno brodi.
Putuj, - ili drumom ili stazom išla,
  ili gustom šumom, na polje izišla,
ili snilazeći niz dol, u dol snišla,
  ili se vozeći rikom, riku prišla.
Putuj, - kud god pođeš, u dobri čas pošla,
  i kamo god dođeš, čula: "Dobro došla!"
Putuj, - nit mi ljutu zvir koju ti srila,
  koja bi na putu na te srnut smila,
nit mi tebe srila, koja strahom rani,
  iz busije sila, zaviknuvši: "Stani!"
niti druga koja beda na put stala,
  da kud staza tvoja vodi, ne bi znala.
Putuj, - nek ti vrime tihim zrakom godi
  i sunašce š njime bile danke vodi.
Nek te kao virni drug putem sadruži
  doljnac vitrac mirni i igrajuć služi.
Nek ti cvitjem cvate put, nek te po granah
  žuberući prate ptičice do stana.
Ako trudnoj litna vrućina dosadi,
  nek ti roseć sitna kiša zrak proladi.
Nek ti pokoj grane listorodne dadu
  i od sunca brane u zelenom ladu.
Kad se zrak uzbune s oblaci od juga
  i jug s kišom dune, ne bila ti duga.
Nek ti gornjac puše, koji razvedriva,
  da se puti suše, nek ti sunce siva.
Kada pako pođe u zapad, jer znade,
  da za njime dođe misec, i mrak pade
i počme se noćit, kud goder mi zašla,
  da možeš prinoćit, stan i pokoj našla.
Ako ti u pustom dolu put priteče
  i s tminom te gustom slipa noć zateče,
nek sjajuć visoko iz dola i gore
  misec, jasno oko, vodi te do zore.
Ako ti se zgodi štogod, valja znati,
  da svaki, kad hodi, putnik štogod pati:
svaki štogod pati, i kad je put dugi,
  nevolja ga prati, ako nitko drugi.
Dakle pati, patit nećeš mi brez druge,
  ja ću tebe pratit, druga tvoje tuge.
Ja ću s tobom ići po suhu i vodi,
  i mene će stići, što se tebi zgodi.
Ali jer ne mogu s tilom, s tilom neću,
  nego kako mogu, srcem i s pameću,
kako jedinoga kad od sebe dalje
  sinka mati svoga u tuđi grad šalje.
Ona njega slidi i s pameću prati,
  od brige problidi sva, jerbo je mati.
Na um sve njoj pada i brigu imade
  misleć: "Gdi je sada sinak moj, tko znade!"
I ako bi htila, od njega pameti,
  jer je brige sila, ne može oteti.
Višje ona š njime jest neg sama sobom, -
  načinom ću time i ja biti s tobom.
Niti mene bili kad od tebe danak
  niti me razdili kratak noćni sanak,
jerbo briga moja, koju imam na te,
  virna druga tvoja ići će uza te.
Ona mi odnese um na tvoje pute,
  da se vas zanese i dan i noć u te.
Koliko ću reći puta: "Kud je došla,
  je l' mi puta veći dio knjiga prošla?
Da ju straža koja gdi ne zadržava
  sumnjeć, je li moja ono knjiga prava?
Da tko morebiti, koji niti riči
  ne zna pravo štiti, njoj put ne zapriči?
Tko zna gdi je sada: na moru li, gdi li!
  O kako bi rada znati, Bože mili!
Iđe li glavicom, iđe li mi lugom,
  iđe li ravnicom, sama ili s drugom?"
Ob noć ću uzdahnut: "Ako noćom pođe,
  gdi će mi osvanut, kamo sutra dođe?"
San će meni isti lažuh prikazivat,
  po kojih ćeš mistih hodit, gdi počivat:
sad da strmom gorom iđeš k momu rodu,
  sad da iđeš morom leteći na brodu;
sada da te zviri na planini straše,
  sad da te pastiri srite iđuć s paše;
sada da pod gorom trudna prinoćivaš,
  sada da pod borom zelenim počivaš.
Meni će se sniti da te majka štije.
  O kad će to biti! Da isto san nije!
Eto, nećeš hodit sama i po noći,
  ja ću te sprovodit sideć u samoći.
Razdiljeno tako kanoti na dvoje
  u vrime će svako biti srce moje.
Zato mi se siti da ću te ja pratit,
  s tobom vazda biti, s tobom vazda patit.

II.
Rožalija daje knjigi nauk od držanja, ako joj navlastito tko prigovarat počne.

Putuj nit se stidi, nit mi budi tužna,
  da ti lice blidi od papira ružna;
da nisi ti svilom žutom odivena
  ali barem bilom posrid sašivena;
da od praha žuta ne svitle se ova
  zemljicom posuta crnom tvoja slova;
da ne siva zlato oko kraja tvoga, -
  ne stidi se zato oka roda moga.
Znaš, što sam i kakva, zato se spomeni,
  da imaš bit takva i prilična meni.
Biliji od sniga papir i riz sjajni,
  mojih ures knjiga prije običajni,
i druge lipote tko će u ovom mistu
  od Božje sirote iskati u listu?
Ah, nejmam ja toga, koja niti lonca
  (kako je rič) svoga nejmam, niti konca.
Ako nađeš koga, koji te upita,
  što se prez svakoga pečata list skita:
otkuda bi meni pečat, odgovori,
  i vosak crveni u pustošnoj gori!
Da i mogu, ne bi pritisnut ga htila,
  ne pišem u tebi, što bi svitu krila.
I što hoću kriti? Zato nejmam brige,
  da te krati štiti pečat, čuvar knjige.
Nejmaš slova koje bi moglo uvridit.
  Tko zna, jošt će tvoje riči tkogod slidit.
Znadem da svakomu ti nećeš ugodit,
  jer tko će, što komu jest drago, pogodit!
Rič je znana svima: koliko je ljudi,
  toliko ti ima i različnih ćudi.
Znaj da kako sovu, kad na dan izajđe,
  tako knjigu novu napast s kljunom najđe.
Vidla sam stvar ovu: velike i male
  ptice kad na sovu jurišom navale,
kos začokće prvi, kreštelica kreči
  kao' nje žedna krvi, da sva šuma zveči;
zeba činče zebi i sestru poziva,
  koja: "Što je tebi?" činčeći oziva
niti činčat stane, prije nego drugu
  druga na boj gane činčeći po lugu.
Čuvši zeba viku, k toj krilatoj četi,
  ostavivši smriku, bravenjak doleti.
Drozd glavu protulji zavirujuć, tko je;
  sinica produlji vrat željna znat što je.
Trostokljun i žune s ditelji na strani
  draže, svoje kljune oštreći o grani.
Međuto se druge čete na boj dižu:
  sad lude, sad vuge, sad puzavci stižu.
Stižu od vrsti svake cvrčeć crnoglavke,
  gavran grakčuć, svrake krekčuć, čavčuć čavke.
Između ostalih skačuć iz daleka
  gleda strižic mali, i što će bit, čeka.
Nuto, rekoh, čuda, toliki vojnici
  lete odasvuda suprot jednoj ptici:
bit će ovdi krvi danas jošter rika,
  gdi toliko vrvi perjatih vojnika.
Što se čini? Čikću, klokću i piskuću,
  kliče, čokću, klikću, kreče i cvrkuću.
Na zemlji je trka oda strana sviju,
  po granah je cvrka, da boj š njome biju.
Od ovuda gačuć vrana oblak grne,
  od tud na nju skačuć vojska zeba srne.
Kao bojne čete u krvavom ratu
  sad napose lete, sad opet u jatu,
sada k njoj dolete, sada ju obliću,
  sad mimo prolete, sad se u nju zaliću.
Svako se tu srdi, svako, kako znade,
  cvrčeći nju grdi, kad blizu nje pade:
drozd barzčeć, kos čokčuć, a sinica čikčuć,
  zeba činčeć, klokčuć žuna, ditelj klikčuć.
Rugaju se svrake i grohotom smiju
  krekčuć: "Nejma take, lipša si od sviju!"
Svako u nju dira: sad kljunom drozdović,
  sada u nju smira žuna, sad kosović.
Sad na nju cvrkuće, sad po oštroj kori
  ljut puzavac muče puza na nju gori,
sad ju vuglić psuje vuga, sada skoči
  gavran, da joj kljuje i izbode oči.
Sad se na nju tuže i prid oči steku
  zebe ter ju ruže, kako da joj reku:
"Ne biše ti, sovo, hole glave dići,
  iz duplja ti ovo jest na svitlost ići!
Drugi put na oči ne iđi, ne huhuči,
  nego ob dan u noći kućnoj sidi i muči."
A što sova? Sidi smućena i tužna,
  jer navalu vidi i zna da je ružna.
Sad očima kreće, sada glavom klima,
  sad panđe raskreće da se brani š njima.
Ako kada srne ditelj ter ju bocne,
  pruža panđe, s krili prne, s kljunom štrocne.
Glavom opet klima, kano žaleć kaže,
  što se zgađa njima, koji svitlost traže,
kano da će reći: "Što u rastu šuplju
  ne ostah mučeći i u tavnu duplju!"
Sad krila raširi, sad razvali oči,
  sad trepteć zažmiri željna crne noći;
sada glavu prigne, sad se nakostruši,
  sad perjate digne kao mačak uši
i ništo ti sluša; sad jih opet spusti,
  cvrka joj zagluša od kljunatih usti.
Sada se sva stisne, navlastito kada
  trostokljun se tisne i blizu nje pada.
Sada ništo ziva - uzdiše li, što li? -
  Sada se sakriva savruvši vrat doli.
Opet se okreće, svakako se muči
  i od stida veće neg s' od straha skuči.
Što da i na tebe, knjigo, tko navali:
  lude, svrački, zebe i kljuni ostali -
nemiran ptić vuga, kukmast ditelj, žuna,
  znaš ju, ružno duga jezika i kljuna,
i kojih jest fala kljucat se sa svima,
  jer je narav dala kljun zakučen njima,
koje od jednoga do drugoga drva
  lete, da gdi koga iskljucaju crva?
Dođu, koje znadu samo u panj tucat,
  jer tup kljun imadu ne mogući kljucat.
Dođu... Znaš li, koje? Bili bi slavići,
  da ti nisu boje crne mudri ptići.
Sladak glas imadu, jer gdi mudra vrije
  voda, oni znadu, i svaki nju pije, -
voda, koja bila jest pribistro vrilo
  devet mudrih vila, ptićom ovim milo.
Svatko od njega reče: "Još tu vila piva!",
  tako s tutnjom teče slatkim voda živa.
Ako ti zapiva tko od ptića ovih,
  luda ti otpiva na čast kako sovi.
Ptić on morebiti, i to će se zgodit,
  kad te počmu štiti, za majci ugodit,
zapivat će: "Kita od cvitja jest nova
  u po zime i lita cvatuć knjiga ova.
Narasla je ona - tko drugo reć more? -
  blizu Helikona i Parnaške gore.
U to pero uliše vrilo Aganipe
  vile, koje piše retke tako lipe."
Začvrčit će luda i š njom nike ptice:
  "Velika nam čuda! Zar su kita trice?
Zar je cvitja kita dračje, vrilo mlaka,
  gora glasovita Parnaš gora svaka?
Zar je svaka vila, koja retke slaže,
  na Parnašu bila, kako ona kaže?
Na Parnaš uzaći nije dato svima:
  koji hoće zaći na vrh, trudit ima.
Koji onu želi mudru vodu piti,
  njemu Febo veli znojit se i bditi:
znoj jest mudra voda, koju tvoje, vilo
  krivonoga hoda, pero nije pilo.
Lino pero ove nije pilo vode,
  zato knjige nove retki hromi hode."
Navlastito koje i kakve tko ćudi,
  tako stvari svoje i tuđe on sudi.
Šta ti jedan falom uzvisujuć kiti,
  drugi s oštrom šalom pod noge ti hiti.
Jedni ti se čude tvoju glaseć diku,
  a drugi te kude i jezikom siku.
Što da zlato čisto ti sciniš nadsiva,
  drugi ono isto olovom naziva.
I to bi još prošlo, neg što ni na vrata
  nikad nije došlo tuđega zanata,
ono, kako stara običaj imade,
  dilu prigovara, a što je, ne znade.
Koji vazdan šije posmolenim šilom,
  on se rugat smije Apelovim dilom.
Ako knjigu štiti zna, na stol će sisti,
  od nje sudac biti, protrest ju i gristi.
Ali jerbo tebe ne šaljem da komu
  falim sama sebe ja po glasu tvomu,
niti mogu s čime, niti ja imadem,
  da te kitim, vrime, niti toga znadem,
što sam doma čula, nit mi na um pada,
  nit to špilja, skula moja, uči sada,
nego da ti znanje samo možeš dati
  mojim, moje stanje, odlučih te slati,
zato nit se s kime priričuj, ni mrazi,
  nego se ovime vićem služeć pazi.
Kad ti prigovarat stanu, nit se smuti
  niti odgovarat počmi, nego šuti.
Putuj putem tvojim, jer što šarko laje,
  putnik putem svojim nit sluša nit staje.
Budi kano nima i gluha; tko tako
  hodi, mir on ima i sve trpi lako:
nit se nim kad svadi, niti nemir sije,
  nit jezičnu vadi sablju, da boj bije;
nit se gluh što tuži, kano da mu muha,
  kada ga tko ruži, leti pokraj uha.
Ovo ti ja prije hoti' napomenut,
  da se imaš, gdi je potriba, spomenut.

III.
Rožalija govori knjigi da iđe u rodni dvor paleramski, i ispisuje lipotu vrata dvora svoga.

Putuj u grad bili Paleram kod mora,
  od koga me dili šesto lito gora.
Dvor stoji u njemu od mramornog zida,
  kao da kralj svemu gradu zapovida.
Od strana primornih ohola od zlata
  i deset mramornih stupova su vrata.
Na obedvi strane tri jesu prilipa,
  ruke mudroznane dilo čudno, kipa.
Z desne stoji diva u kipu visoka,
  lica kano živa i viteška oka.
Mnio bi tko da je ona vitez pravi:
  zlatna joj se sjaje kaciga na glavi,
oklop ju odiva, koja i u noći
  misecu odsiva zablištujuć oči.
Kripost njoj jest ime, snagom će sve probit,
  svako dignut brime i silu pridobit.
Štit i kopje ima: štit, da rod zaštiti;
  kopje, da se svima zlobnim rodu priti,
kao da rodom mojim vlada Kripost ista
  i s oružjem svojim rodna straži mista.
Pod njom Crna zgoda ili s crnim krili
  Udes, našeg roda neprijatelj, cvili,
jer se zgodit neće, da njezina sila
  bi se na rod veće ikad dignut smila.
Ona strile, ali prikršene, ima,
  da ne more rodu nahuditi š njima.
A uz nju je vila Srića, vila lipa,
  da ti ne bi bila na dva oka slipa,
neznabošcem znana i u staro vrime
  božicom nazvana vrtećom sasvime.
Da se pako znade, kakva je i što je,
  uza se imade bilig, kolo svoje:
kolo, bilig ćudi, kojim vazda vije,
  to jest, vele ljudi, nikad stalna nije,
u svako se doba vrteć prominjiva,
  kralja robom, roba kraljem izminjiva,
sad jednoga digne, da ga vas svit fali,
  sad ga opet prigne i u dol uvali;
on, koji se sada pored suncem sviti,
  š njime danas pada i u zapad hiti.
Zašto, želiš znati? Ne more bit drugo,
  jer na kolu stati nije moći dugo.
Ovamo i tamo leteći nestalna
  u svojoj jest samo nestalnosti stalna.
Sad će ti doletit, i carom ćeš postat,
  sad će ti odletit, i prosjak ćeš ostat.
Zato, da ta vila bude stalna, veže
  Kripost nju za krila i bižeću steže;
verigom ju veže zlatnom, da od roda
  nikad ne odveže nju nesrićna zgoda.
S live (jerbo neće desne Kripost dati
  ni od sebe veće koje vile znati) -
s live strane siva od prošastih vika
  rodu slavna diva, po imenu Dika.
Sja se od zlatna ruha tilo odiveno,
  kao da je od suha zlata saliveno.
Čudo je od gizde: i krunu i svite
  biserne joj zvizde iskreći se kite.
Uz nju stoji Vrime, side starac brade,
  ali sa svim time snage jošter mlade:
Vrime Velikoga od Karla cvatuće
  kolina svitloga svitle naše kuće.
Kod njeg vrimeniti okrug od nebesa
  daje oku štiti različna čudesa:
gdi rano i kada sunašce prosiva,
  gdi li trudno pada i ob noć počiva;
gdi je privisoko od podneva bilo,
  otkud svita oko vidi svako dilo;
kojim putem hodi, gdi dan, gdi noć skraća,
  kud godište vodi, kad se k nami vraća;
kako vrime dili čineći jednaku
  noć crnu i bili dan godinu svaku;
otkud studen zime i proliće cvitno,
  otkud jesen, vrime otkud vodi litno;
otkud svitlost prima, kakve li je moći,
  kuda trk svoj ima misec, kralj od noći,
i zašto on ima dvanaest vrimena,
  tko li nadi njima toliko imena;
kada koje vrime od vrimena ovih
  mini svoje ime, što je misec novi,
kako se on mladi, kada uštap slidi;
  kad tko, što li radi, sve se ondi vidi.
Navlastito pako svaka se tu vide,
  u sivernih kako stranah misec ide.
Tu prvi u skutu Mlado lito i s njime
  Sičanj nosi ljutu studen sridozime,
s kojom on usteže sve rike i gleda,
  da trk njihov sveže okovom od leda.
Tu sada led stište Veljača, sad topi,
  sad maglom pritište zrak, sad snigom škropi.
Tu Ožujak jugu veli tirat s gore
  snig i zimu dugu u Siverno more
i prolitno vrime budi da se diže,
  kažuć mu da zime veće svrha stiže.
Tu Travanj odiva travom polje i goru
  i ptice poziva da pozdrave zoru.
Tu Svibanj prilipi - Svibanj, zemlje radost,
  s vitarci ju kripi i njoj vraća mladost,
koji pušuć zovu listje, cvitje, travu,
  da napolje novu svi pomole glavu.
Tu Lipanj u ladu gleda kako liću
  pčele i med kradu po lipovom cviću.
Tu Srpanj, kad lito žari, srpom trudi
  žanjuć novo žito, trud i hranu ljudi.
Tu Kolovoz vozi žito, slamu, sijeno,
  i Rujan svoj k lozi sud za rujno vino.
Tu Listopad ljuti iđe, dršću grane
  od straha, požuti listje, pada, sane.
Tu Studeni slidi čačkovitom stazom,
  misec kosa sidi', sidim posut mrazom,
i pušuć zrak ladi, vodu zalediva,
  vlažnom maglom kadi, vedrinom smrziva.
Tu Prosinac kašlje i teško se vuče,
  i da se iskašlje, stara prsa tuče.
Uz njega se diže siver oštro vijuć,
  koji ljuto riže lica zimom brijuć.
Kad se starac ljuti, ljutim vitrom vije,
  a kada ušuti vitar, snigom sije:
il sije, il vije, svi se njega boje,
  u kožu se kriju i za pećom stoje.
Još ta okrug kaže, kako nikad trudne
  ob noć misec straže zvizde uvik budne,
kako kojoj ime, ili društvo vodi
  za njim ili š njime ili sama hodi:
što je put on bili, koji se po sridi,
  kao da nebo dili, uzduž pružen vidi,
po komu zvizdice Božja ruka prosu
  kao bile iskrice i od mlika rosu;
gdi su morskim znane Medvidnice brodom,
  da gdi ne zastrane slipim ob noć hodom;
gdi Križ Jelin, gdi li Svrdao prosiva,
  gdi se, kad ga sili dan bižat, sakriva;
u ko doba noći Palice izađu;
  kad će Kola doći Rodina, gdi zađu;
gdi, prije neg svane, Zakosnjak problidi
  i svitit se stane; kud on Kosce slidi;
kad se prid njim jasne Kose gore dižu
  i Vlašići, krasne zvizde, otkud stižu,
koji (kako vele) trepte na nebesih,
  jer se zastat žele s Rodini Kolesi;
kad budit otiđe Prihodnica zoru,
  da istočnu iđe rumeniti goru;
u ko sviće vrime zlatna zvizda rana,
  jasno noseć ime Danica od dana.
Tu se i ostale, koje mudri znaju,
  velike i male zvizde redom sjaju.
Vrime to, od koga ja riči produži',
  uzvišenoj moga roda Dici služi,
kojoj, kad se stade s njom nigdi odavna,
  sido Vrime dade svoja krila slavna,
da viteško leti uzlazeć na svrhu,
  dok slavno doleti i stane na vrhu.
Pod nogam je Dike Nenavidost ljuta,
  od zlobe velike i od jida žuta,
lica suha i gruba, oka ništo tužna,
  crnih od hrđe zuba, sva nakazan ružna:
usta su joj blida, srce grizuć svoje
  sama sebe izjida i svidoči što je;
okom svraća doli, ne more podniti
  od čemerne boli, da se Dika sviti.
U sridi jest vila bilija od sniga,
  od mramora bila Parunskoga briga,
vridna da se mati lipoga prolića
  i još ima zvati božica od cvića;
zato u njem stoji, jerbo vlada š njime
  i s pomnjom ga goji u prošasno vrime:
Cvitnicom naziva nju svatko u gradu,
  mlogi, je li živa, sumnjeći ne znadu,
tako drži živo ruke, noge, oči,
  reći ćeš, na livo k Dici da sad skoči.
Znam da jedan reče: "Pošla bi ozgora,
  neg ju pustit neće dragost lipa dvora."
Drugi reče: "Ko da hoće progovorit!
  Eto, slušaj, sada usta će otvorit."
A u ruci svojoj drži plemenitu
  slavnu kući mojoj od ružica kitu,
kitu slavnocvitne kuće bilig prvi
  još od starolitne i kraljevske krvi,
kao da naš neće rod venut ni pasti,
  nego da će veće i lipše on cvasti.
Tu je, knjigo draga, na čast i poštenje
  plemena i blaga izvansko zlamenje.
S tim se rodi diče; koji to uživa:
  "Blago njemu!" viče svit, srićna naziva.

IV.
Rožalija od vrata dvornih svraća se na spasonosni nauk.

Što ću na to reći? O pameti lude,
  koji zahodeći s puta tako sude,
jer - da rečem tako - na svita očale,
  ne što je i kako, gledaju i fale;
na očale, koje, jerbo nami kažu
  drugo nego što je stvar u sebi, lažu.
Kažu puno dike, što su prazne pine,
  kažu stalno u vike, što pada i gine;
kažu lipu zoru, što je ružna tmina,
  kažu zlatnu goru, što je svitla sina.
Ah, neka se služi svaki drugim okom,
  da se ne potuži s primudrim svidokom.
Nauk će mu dati cvileć mudrac stari,
  koji želi znati što su svita stvari,
što je građa lipih i oholih dvora,
  što mramorni kipi inostranskih gora.
Ispraznost sve ove stvari i ostale
  kralj Salamun zove - eto prave fale.
Srića pako gdi je, što li ikad bila?
  Laž slipih, a nije božica ni vila.
Laž je da s kim hodi srića, što on htio,
  po suhu i vodi ono isto srio.
Laž je, vedrim komu okom godi srića,
  puna škrinja tomu, puna tomu vrića.
Zato slipi, koji srići tamjan nose
  i u tugah svojih pomoć od nje prose;
slipi, koji scine, da je ona kuća,
  gdi ona prosine, svitla i moguća,
i da dili blago slipa vila svima,
  i kad joj je drago, opet uzme njima.
Nejma ona kola, po komu se sada
  jedan diže iz dola, drugi ozgor pada.
Nit se srića veže da kud ne otiđe:
  kad ruku usteže Bog, sve po zlu iđe.
Bog je, Bog on, koji diže gori i meće,
  Bog naredba svojih kolom svit okreće.
U njegvoj su ruci providnoj od vika
  carstva, kralji, puci, kripost, srića, dika;
od njega su krune jasne, blaga mnoštvo,
  škrinje zlata pune i prazno uboštvo.
On jednoga svilom i zlatom odiva,
  a drugoga bilom vunicom pokriva.
Dili svima dragi Bog, kako je bolje,
  na miri i vagi svoje svete volje.
Ako dakle komu srića ne posluži,
  nek se u zlu svomu suprot njoj ne tuži,
nek uzdigne oči k Bogu, neka cvili,
  da mu se u noći tužnoj dan zabili.
Što je Udes? Kako komu se što desi,
  suđeno je tako njemu na nebesih.
Ono privisoko, koje sve priviđa,
  Proviđenja oko sa svakim proviđa,
sva vidi i znade, i Bog zlo pripusti,
  koje kog dopade, a ne Udes pusti.
Koja ti je strila srce isto prošla,
  u Božjoj je bila ruci, od nje došla.
Zato nejma Zgode crne ni Udesa,
  jer i zla sva hode viđena s nebesa.
A što je i Dika? Danas jasno sine,
  ali duga vika nejma, sutra mine.
I premda ne mine, što je dika svaka?
  Što jest iz visine sjajuć tašta zraka.
Ako ti je davno prije mlogo lita
  s bojnim gvozdjem slavno od starjih dobita,
ne možeš mi reći: "To je dika moja!",
  jer ju imaš steći sam, da bude tvoja.
Tuđa je i cine male ona fala,
  koju od starine krv svitla jest dala.
Još je uzrok stida unukom izrodnim
  dika slavnih dida s biljezima rodnim:
sjaju se u slavi na sramotu tvoju
  starji, koji lavi bijahu u boju.
Svitlost ona slavna, budući ti srna,
  tebe čini tavna i obraza crna.
Tko mi pako može Vrime sido zvati,
  kad stalno ne može ni dva časa stati?
Kako rika (reče niki) tako vrime
  i još bržje teče i sva teku š njime, -
dapače ne teče, nego leti tako,
  da leteć priteče, što god leti, svako.
Ne leti po zraku tako brzo ptica
  nit leti po mraku munja, kada sica.
Leti brzo strila, kako svatko znade,
  ali Vrime krila još bržja imade,
krila čudno hitra, jer kada poleti,
  od istoga vitra još bržje proleti.
Ne znaš kada pođe, kada li je došlo:
  kada pođe, dođe, i veće je prošlo.
Čudna stvar doisto: što je jedno "Sada",
  tko zna kazat čisto, čula bi ga rada.
Da je "čas" i "sada" sve jedno, to znadem,
  što je pako i kada? Znadem i ne znadem.
Jest, kao da nije, ishodeć zapade,
  jest "sad", a"sad" gdi je, trag mu se ne znade.
Kada ti ja rekoh: "Sad eto prosinu!"
  još "sad" ne izrekoh, i ono ti minu.
U isto se zgađa počelo svršetak:
  mre, kada se rađa, svrha je početak.
Vrime ima ovo: sveudilj je drugo,
  sveudilj je novo, zato nije dugo.
Čas za časom slidi, i dok koji niče,
  zato ne posidi, jer sam sebe smiče.
Ah, i sebe Vrime i sobom sve stvari,
  jerbo ginu š njime, izjida i kvari.
Tako, knjigo moja, robju svita kaži,
  što su ona, koja svit daje i traži.

V.
Rožalija govori knjigi da u dvor rodni uniđe, i što će se dogoditi, kaže.

Srićno sada tvojim putem, knjigo, iđi,
  i kad stigneš k mojim, u taj dvor uniđi.
Ne boj se na vrati kopjaničke straže,
  jer mu put ne krati, tko "Naši smo!" kaže.
Da ustavi tebe, neće "Tko si?" reći
  nit odbit od sebe "Natrag!" govoreći.
Imenom ćeš mojim svaku stražu proći,
  jer svakomu k svojim slobodno je doći.
Kad te vide, tko si, svatko k tebi skoči,
  da te udilj nosi prid majkine oči.
Vas će se dvor steći, želni da te vide,
  i svaki će reći: "Otkud knjiga ide?"
Poteći će mloge, koje onde jesu,
  k majci hitre noge, da taj glas donesu,
jerbo svaki znade, da lip dar on steče,
  komu srića pade, da prvi doteče.
Ćaćko neće mista od radosti naći,
  a majka će ista prida te izaći.
Dvorani će sletit, kada to doznadu,
  i gori odletit da te njoj pridadu.
Što će počet mati kao izvan sebe,
  što će, neće znati kad ugleda tebe.
Začuđena stane uzdigavši oči,
  kano da joj svane u po crne noći.
Drugi će i treći put pogledat na te
  i radosno reći: "Sad mi srce cvate!
Ah, cvate veselo! Da si kćeri moje,
  knjigo draga, čelo svidoči mi tvoje
'Rožalija svomu rodu!' - Čija ovo
  draga oku momu ruka, čije slovo?
Dvoumit ne mogu, poznajem ja ruku.
  Fala milom Bogu! Proglasite puku."
Kad to jedna ona ili dvi doznadu,
  čuti će se zvona ustna po svem gradu
i imena moga, mrtav do tog doba,
  glas će iz nimoga probuditi groba.
Dolazit će k straži za te ispitivat,
  koja će jim laži različne prišivat:
jednoj da ja ista u dvor rodni stigo;
  jednoj da se s mista ne znam koga digo;
jednoj da počivam od umorne boli;
  jednoj da se odivam, da ću snići doli.
Letit ću u gradu ja po sviju ustih
  sideći u ladu mojih gora pustih.
Međuto veseli glas od toga čuda
  prospe se po selih, gradovih i svuda,
jer znam da otiđe on još prvo zore
  i da se raziđe priletivši more.
Čuvši to, od roda moga svi će stići,
  ako i dan hoda imali bi ići.
Doć će nejaka, ako je još živa,
  prva draga baka, da suze proliva.
Doć će slatki striko, komu iz usta teče
  med isti i mliko, kad rič koju reče.
Doć će š njime strina i seka Oliva,
  doć će dva nje sina, dva sokola siva.
Doć će ujak, koga i polja i gore
  i viteza svoga zove bojno more,
ako li gdi njega boj ne zadržava,
  bivši' od rata svega vojvoda i glava.
Doć će, ako zdrava i još jesu doma,
  tri sina, tri lava i tri bojna groma.
Doć će ujna mila, srićnih kćera mati,
  kako bi jih htila, sada ne znam, zvati.
Dvi kćeri, dva cvitka, koje doć ne mogu,
  Luca i Juditka, zaručene Bogu:
dva cvitka, dvi ruže, jer u trnju oštru
  Isukrstu služe i cvatu u kloštru.
Zatvor jim doć krati, nit bi koja htila
  da se u dvor vrati, ako bi i smila,
jer ni čuti žele novine nit štiti:
  "Slađe nam je, vele, popivat i bditi;
slađe je popivat 'Smiluj se' na koru
  neg slatko počivat na perju u dvoru."
Doć će, znam, i teta; doć će kum i kuma,
  kum života sveta, pisnik bistra uma,
pisnik slavni, komu neumrli vile
  u zboru su svomu vinac na čast svile.
Doć će dva kumića, koji krila dižu
  kano dva orlića i svog oca stižu.
Doć će dva jelinka dražja od sveg blaga,
  dva tetina sinka, dva kamena draga.
Doć će, čuvši za te i novine tvoje,
  druge jur udate, vrstnjačice moje:
doletit će Orka, i sad uzrok tuge,
  Liljanka i Zorka, u rešenju druge.
Sastavši se, što će u tom zboru slidit,
  koje pero hoće kazat, ti ćeš vidit.
Viditi ćeš kako vas će se zbor smutit
  i gorku će svako srce bol oćutit.
Uzdahnut će mloga i suze roneći:
  "Tko se nada toga, Bože dragi!" reći.
"Ah, kako se vlada, kako li je živa,
  iz kojega grada piše, gdi pribiva?"
Na te riči mila majka neće moći,
  ako bi i htila, suhe zdržat oči.
Suza joj uteče ime proštijući,
  poljubi i reče gorko uzdišući:
"Evo knjige tvoje! Jošt mi mrtva nisi,
  kćerce, srce moje! Rožalijo, gdi si?
Jao tužna, gdi je? Eto svrhe lista,
  ali nigdi nije, otkud piše, mista.
Žal..." Tu rič tri puta hoti da izusti,
  al joj žalost ljuta nju skrati u ustih.
Vidit ćeš Ružice, sestričice male,
  da mira ručice ne budu ti dale,
da te okom štije, jerbo morebiti
  ona ne umije još jezikom štiti:
"Kud je, mamo, seka", reći će, "otišla?
  Da znam, da nas čeka, i ja bi k njoj išla."
Viditi ćeš, kakva i baku obuze
  tuge sila, takva da i njoj rič uze.
Zato joj kroz oči s tužnim rikam dvima
  protekavši skoči ona tuga nima.
Viditi ćeš ćaku, da žalosnu rosu
  i on, videć baku, iz očiju prosu.
Viditi ćeš strica, kuma starca sida,
  potavne jim lica kao vosak blida.
Viditi ćeš svakoga od roda da cvili,
  kao da se od svakoga svoj u vike dili;
ili kao ljuta da mene smrt uze,
  oda svakog kuta proviriti će suze.
Oda svakog kuta Rožalije ime
  čuti ćeš sto puta i jauk za njime.
Kud se god tko krene, i oni i one
  spominjajuć mene s tobom suze rone:
"O knjigo nemila, Rožalija gdi je?
  Rožalija mila! Rožalije nije!"
Znadem da od tuge vedra i vesela
  sve od zbora druge naoblače čela.
Viditi ćeš kako jedne plač imadu
  gotov, da u svako vrime plakat znadu.
Ona glavom klima i njoj, jerbo meku
  na plač narav ima, suze virom teku.
Ona, premda ne bi kapi prolit htila,
  zapovidit sebi ne zna, jer je sila:
kao da se topi na licu snig bili,
  snižno lice škropi i škropeći cvili.
Viditi ćeš jedne: maramice nose,
  premda ti nijedne kapi ne prorose;
lica š njome kriju, da se ne zastide,
  kao da druga sviju plač i one slide.
I plakat bi htile, zato trepčuć uče
  na plač oči, sile tarući i muče.
Vrstnjačice moje, kao da me žale,
  taru suze, koje jošter nisu pale.
Međuto se mati od tuge uskrisi
  i počne me zvati: "Rožalijo, gdi si?
Zašto mi se kriješ? Majka kćercu traži,
  kako mi se smiješ tajit? Gdi si, kaži!
Kaži, - želim ime stanja znati tvoga,
  namirit ćeš s time želju srca moga.
Sad ćutim da sebi ja na tugu ime
  nadih od Ruže tebi u poroda vrime:
ćutim trnje, koje, jerbo ti ne dođe,
  smrtno rani moje srdašce i prođe.
Ćutim ranu novu, jer mi ne obznani
  pišuć knjigu ovu, na kojoj si strani."
Onda k njoj cvileći vas će se rod skupit,
  a stric to videći prvi će pristupit,
da jezika svoga medom slatke riči
  srca majkinoga on rane izliči.
I drugi za strikom mlogo će govorit,
  al ju s ovim likom neće razgovorit.
"Što namisto lista (cvilit će) ne dođe
  k meni ona ista? Zašto s doma pođe?"
A ti, ako vrime prigodno tu vidiš,
  da se služeć š njime koga ne uvridiš,
otajstvo jim, kako otiđo', otvori
  i mojim ovako jezikom govori.

DIO DRUGI
Kako se je Rožalija od svita otrgla i u pustinji živila

I.
Knjiga u kipu Rožalije iliti Rožalija ista majci govori.

Rožalija svima od roda svojega
  zdravlje, koje ima od dara Božjega,
a najprvo tebi s ćakom, draga mati,
  željnim (kako ne bi?) za me, gdi sam, znati.
Ne pitajte gdi sam! To dajem na znanje:
  s puta zašla nisam, slidim Božje zvanje.
Ali zašto tako nit dado zlamenje
  niti uze, kako ima kći, proštenje?
Svi će se početi, kad začuju, čudit,
  na zub me uzeti, krivo sudit, kudit.
O, što će govorit sumnja, tko će znati!
  Vas će me dvor korit, "uskočicu" zvati,
jer nit "s Bogom" rekoh, kad se na put spravih,
  zato, kao da utekoh, u brigu vas stavih.
Znam ja da u danka prvo jutro toga
  mlogo od rastanka govoriste moga:
"Rožalija gdi je? Kod Orke će biti,
  onde vince vije, il se š njome kiti.
Ili se s Liljankom cvitje vesti uči
  i po platnu tankom s mudrom iglom muči."
Ali posli toga od kosa prosutih
  i uresa moga srce vam se smuti.
Zavapiste: "Što se zgodi, što bit ima?"
  Ostrižene kose za čudo su svima.
Jeda u slipoga srca moga tminu
  zraka duhovnoga sunca čudno sinu
i od vas odili, da prikazat mogu
  liljan moj još bili među duvnam Bogu?
Ali neg u sveti zatvor ja otiđo',
  prije iz pameti, rekoste, iziđo',
jer misli o piru ta, koja se kiti,
  ne o monastiru, da će duvna biti.
Onda po svem gradu puni brižne tuge,
  da za me zaznadu, iskaše me sluge,
ali nit od mene tko od krvi naše
  nit što zatvorene svitu duvne znaše,
nit s Liljankom Orka. Nego kad to znade,
  mnim, od jada gorka da na zemlju pade.
Puče glas da kradom odoh, da me traže,
  i zato pred gradom opomenu straže:
da nisam jur prošla, je li što tko čuo,
  i ako bi došla, kakvo nosim ruho,
kakvoga sam kipa, - ako dođu glasi,
  da gdi koja lipa jest s kratkimi vlasi.
Litaše od zore do mraka trkači,
  da me koji more gdi zateć i najći.
Ali i puž lasno orlu, kad Bog vodi,
  hoće uteć, kasno ako premda hodi.
Litala u dane prve rodna briga
  za mnom na sve strane jest u tužnih knjigah.
I sad izviđiva za me, nit dan prođe,
  da ne ispitiva, kad tko stranski dođe:
ili od Mesine dođu i Milaca,
  ili Taormine, Nota i Radanca,
il od Kamerana stignu hitra kola
  ili od Trapana i Macarskog dola,
il dođu trgovci od Katanje mora
  il od Etne lovci i Arejskih gora.
Ali nit Mesinci što nit Milačanci
  niti Taorminci znadu nit Notanci,
nit za takvu mladu vilu u Trapanu
  nit se što u gradu čuje Kameranu,
nit su me trgovci kod Katanje mora
  nit su takvu lovci zvir vidli u gorah.
Sad se šesto lito klasom zlatnim kruni,
  da žitnice žito šesto vami puni,
i šuma se meni šest puta oblači,
  da se sva zeleni, i šest puta svlači,
što se, majko draga, plačuć za me brineš,
  i jerbo mi traga nije, mreš i gineš.
Možebit radosno jesi ruho svukla
  i za me žalosno i crno obukla:
jer mi tako dugo (misliš) glasa nije,
  crna (što bi drugo?) zemljica me krije,
il da me je gorska zvir gdigod razdrla,
  il u živi morska riba grob proždrla.
Ah, uzdišeš često: "Kćerce, oči moje
  sad godište šesto žele oči tvoje!"
I kad gledaš moju priliku gdi visi,
  probudivši tvoju žalost cvileć: "Gdi si,
gdi si mi, srdašce, što se ne ozivaš?
  O željno sunašce, što mi ne prosivaš?
Gdi si mi, dušico? Ah, natrag se vrati!
  O draga ružico, ovdi mi procvati!
Kad ću u ovom mistu vidit ne kip samo,
  nego tebe istu? Kad ćeš doći amo?
Kako mi se smije, a ja tužna cvilim,
  jer mi žive nije, životom se dilim."
Tako mlogo puta meni ti je milo,
  ali i veliš, ljuta na bižanja dilo:
"Je li još, tko znade, uskočica živa?
  Ako i dopade zla, sama je kriva.
Nek na vrata grada tuđa sad brez kosa
  hodeći od glada mre gola i bosa!"
Majke srce meko opet se povrne,
  zacviliš: "Što reko, o žalosti crne!
Ah, nisam li mati ja, i ona, koja
  to morebit pati, nije li kći moja?
Kako bi to bilo? Ja zlatom odivam,
  častim, pitam tilo, što želim, uživam,
a kći, moja krvca, gola je brez ruha,
  uboga brez drvca i gladna brez kruha!"
U ovoj žalosti jer se sva smućivaš,
  Majku od milosti u pomoć zazivaš,
gdi u crkvi puku pruža iz nebesa
  blagodarnu ruku od mlogih čudesa.
Znam da su tu mloge prikazane mise,
  da zavitne noge, srca, sviće vise.
Znam da me izmoliš prikazanim darom,
  prid njezinim moliš prostrta otarom.
Moliš, postiš, cviliš i suze prolivaš,
  limozinu diliš, nju majkom nazivaš:
"O zajedno mati i zajedno diva,
  kćer mi moju vrati, ako je gdi živa!
Ah, za našastoga u crkvi, o mati,
  dragog sinka tvoga, kćer mi moju vrati!"
I jerbo se trudiš, a pomoć ne ćutiš,
  poginuh ja, sudiš, i bol žešću ćutiš.
Za života tvoga, veliš, da te nitko
  niti rani moga ćaćka tako britko.
Ali, draga, prosti, ako smijem reći,
  uzrok si žalosti ti nego ja veći.
Ti me svitovati na prstenje poče,
  da mene imati jedan mladić hoće,
mladić od jednaka roda, svitle krvi,
  između vrstnjaka cvit mladića prvi,
mladić zlatna kita, za kojim se sviju
  vila srce hita i ljubavi vriju.
Užgaše me ove riči, kad se prosim
  i srića me zove, da se lipše nosim.
Zatim jedna k sebi dozvavši me reče:
  "Draga, blago tebi, kakvu sriću steče!
Blago tebi, rekoh, ja ga znadem, tko je.
  Ljubavi je, seko, pridostojan tvoje.
Za njim gori svaka: lica je vesela,
  vedra brez oblaka pogleda i čela;
priličan je zori, kad tko u njeg gleda,
  a kad što govori, riči su od meda;
stasa je visoka, tila puna snage,
  sokolova oka, ćudi svima drage.
U kratko ću reći: mlad, bogat, uzorit;
  nećeš boljeg steći, svatko će govorit.
O da bi ja njega...! Makar i brez novca,
  jer je svrh tog svega miran kao ovca.
Blago, velim, tebi, ali reći mogu,
  da (i kako ne bi!) ražalit ćeš mlogu.
Što će ona radit - veće znadeš, koja!"
  "Znam, nju će razjadit," rekoh, "srića moja."
"Da još ne poludi," reče, "nejma mira,
  vrti se i trudi, piva sve od pira.
Piva, lovi, mami, da goluba koga
  ureče, domami, ulovi za svoga.
Da joj koji dade ruku, slat od svile
  običaj imade rukavice bile.
I što ti ne snuje! I šalje ti kite,
  i prstene kuje, i pripravlja pite.
I tko zna sve, koje ona mite daje,
  ter sebe za svoje nudi i prodaje,
ali nit tko dara, a manje nju želi -
  'A lađa je stara' svaki mladić veli.
Blago njoj, nek znade, ako taku mladu
  srića nju udade i za sidu bradu.
Zaludo se pase ufanjem i kiti
  mećuć blago na se, da će lipa biti,
jerbo nije takvo ugodno i drago
  svakom srcu kakvo ona sudi blago.
Pravo blago vili svakoj jest lipota,
  brez nje je u svili i zlatu sirota.
A ona mi gruba lica i sva ružna
  hoće bit još ljuba, kukavica tužna!
Lica izorana jarke puni, maže,
  i da je od dana mladi cvitak, laže.
A što će se zgodit? Tko se njoj obeća,
  za nos će ju vodit okrenuvši pleća.
Ona, rekoh, tebe nenavidit hoće
  i izjidat sebe od jada i zloće.
Neka se izjida i muči i mori
  i svoju od stida sriću neka kori:
sebi (rič je starih) nenavidost hudi,
  za to ti ne mari i vesela budi.
I jer znaš što jesi i što ćeš još biti,
  sad još lipše resi kose, lice kiti."
A ja, premda ćutim želju vele veću,
  kao da se ljutim: "Njega", velim, "neću!"
Ona k meni skoči: "Amo se okreni!
  Izdaju te oči, srce," veli meni.
"Te bre hoćeš," reče, "srce ti je meko!"
  A meni uteče smih, i ja uteko.

II.
Rožalije nemoguće zaspat nepokoj.

Od onoga dana nastojah o tomu,
  da ja budem zvana lipa, draga momu.
Najveća me briga užeže, kad stiže
  jednu večer knjiga, da se k nami diže.
I misleći mlogo, kako je ćud mlada,
  niti prospat mogoh nakitit se rada.
Sad da gledam sati, svićicu užegoh,
  sad se opet vrati na perje i legoh.
Nit pravo počivam nit sam pravo budna,
  i jer ne počivam pravo, sva sam trudna.
Kud se god okrećem, ili se na livo
  il na desno mećem, svakako je krivo.
Ah, usnut ne mogu: sada se rastežem,
  sad ruku, sad nogu zivajuć protežem;
sada se otkrivam, jer s' od muke znojim,
  sad se opet pokrivam, sada ure brojim;
sada zapopivam, sad žmirim i šutim,
  sada san zazivam, sad se na san ljutim.
Zazivam: "Snu, gdi si? Jeda drag i mio
  svu dragu noć nisi meni vazda bio?
Ah, doleti amo, pol će noći proći:
  o da hoćeš samo za tri ure doći!
O slatki pokoju, usnuo si, što li?
  Ah, daj nepokoju, mojoj lik sad boli.
Gdi mi se zabavljaš? Spavni li mak bereš
  i za me pripravljaš, da postelju stereš?
O željni i mili, dođi, zadosti je;
  da mak usnut sili mene, triba nije.
Dođi, snu moj, moje tebe oči traže:
  nejma ovde, koje ti se bojiš, straže,
nit ima prid naši tužne brige vrati,
  da te suhim straši licem i odvrati.
Što ti na put staje? Nit sad kukuriče
  pivac, nit pas laje, niti čeljad viče.
Ne vidiš li mene? Koja ti je draga
  i u jutru, vene njoj i pada snaga.
Što ti doći krati? Posteljica meka
  - k meni se uvrati, snu moj - tebe čeka.
Ah, nije te moći dozvat! Kud mi ode?
  O muko, o noći crne, crni rode!
O muko! Jer kripi pokoj, pokoj nisi.
  O muko, o slipi, o snu gluhi, gdi si?
Ode! Kod težaka još na daskah golih
  i gnjilih ležaka svu noć hrkat voli,
ili vrime krade službi dužnoj bditi,
  nit joj lupež dade presti, vesti, šiti.
O, iđi brez traga, ti blago, ti vrime
  i dražji od blaga život kradeš š njime!
S tebe noćne čete razbojništvo vodi,
  i krađa na štete s dugom rukom hodi.
S tebe ob noć klije oganj, s tebe plane
  nit se utrne prije, neg kad tužno svane.
Ti si i drugih kvara uzrok: mlogi s tebe
  gube svrh dobara tilo, dušu, sebe,
kojim život zađe prije u vičnje tmine,
  nego jim izađe sunce i prosine.
Ti ćućenja vežeš i razum, da š njime
  i volju i svežeš čovika sasvime.
O nakazi ružne, baš je prava vika
  na te, da si tužne smrti živa slika,
jer čovika tako smičeš bolji dio,
  kad on spava, kako da bi mrtav bio,
mrtav, kako znamo, u kripostih svima;
  što diše, to samo od života ima.
Sad opet zašutim, i da višje nije
  od po noći ćutim, koja ura bije.
Sad mislim: stvar nije čovik neumrla,
  jer je u snu prije smrti stvar umrla.
Sad opet zažmirim, sad se dižem gori,
  k prozoru zavirim, je li vrime zori.
Sada žešće ljuta, žešće san proklinjam
  i zoru sto puta da sine, zaklinjam.
Proklinjam: da znadeš, neću te ni molit,
  jerbo se ne dadeš, snu gluhi, izmolit,
nego ću ti moju dužnost željom platit
  i na miru tvoju navrgnuvši vratit.
O linčino grda, snu gluhi, noć prođe,
  a ti, srca tvrda i gluha, ne dođe.
A po zlu pošao, što ne htio, srio,
  kad nisi došao nit me tišit htio!
Nit mira imao, nit što ikad snio,
  nit kad zadrimao, nit, što jesi, bio,
nit perja vidio, nit za pokoj znao,
  nemir te slidio, nepokoj te klao!
Neka ti se svako perce u trn stvori
  ili nek te kako trn bode i mori.
Kamo noćit dođeš, nek ti dračje beru,
  i kad spavat pođeš, š njim postelju steru.
Mak ti ne rodio, i ako ti rodi,
  led mu se zgodio, da vas po zlu hodi:
neka ti ga svega grad s vitrom povali,
  nek ti još mraz njega u klicah opali.
Sve, što čini spati slatko i duboko,
  ne htilo ti dati da zatvoriš oko.
Nek ti u glavi kuje nemir, nek ti buči,
  nek te tuga kljuje i nepokoj muči.
Svako, što imade glas, neka te smeta
  ni drimat ne dade, nakazo prokleta.
Nek te smeta buka, praska, vriska, jeka,
  škripnja, rika, tuka, lupa, vika, zveka.
Zatim ja zazivah zoru, kako rekoh,
  jer još ne prosiva budući daleko.
Sini, zoro, sini, kad me biži sanak,
  ti mi mrak izmini vodeć bili danak.
Tako ti sunašca i danka, o zoro,
  nemoj mi srdašca kinit, sini skoro!
Jeda te san tavni, da na ruža spava,
  on moj zlotvor glavni, jošter zadržava?
Tako ti sunašca i danka, o zoro,
  nemoj mi srdašca kinit, sini skoro!
Jeda se odivaš i kitiš za gorom
  ili se umivaš rumenime morom?
Što mi se umivaš? Lipa si i čista.
  Što mi ne prosivaš, o lipoto ista?
Tako ti sunašca i danka, o zoro,
  nemoj mi srdašca kinit, sini skoro!
Ah, ustani gori i za svitlost tanku
  jutrnja otvori vratca malom danku.
Tako ti sunašca, otvori, o zoro,
  nemoj mi srdašca kinit, sini skoro!
Sini; zvizda, koja tebe navistiva,
  Danica te tvoja sivajuć poziva.
Tako ti sunašca i Danice, zoro,
  nemoj mi srdašca kinit, sini skoro!
Jeda ružičnoga kitiš iza dola
  još rumenka tvoga konjica i kola?
Jeda željna ići na njeg uzdu vrže?
  O kada ćeš stići! Kao da čuh, hrže.
Hoće li mi skoro noć žalosna minut?
  Uzdisana zoro, kad ćeš mi prosinut?
Tako ti sunašca i danka, o zoro,
  nemoj mi srdašca kinit, sini skoro!
Ali višje puta većma je moguća
  rič oštra i ljuta neg molitva vruća.
San u doba gluho, kad po noći prođe,
  kao da je čuo proklinjanje, dođe.
Il mu zora reče, da se k meni digne
  i brzo poteče, dok i ona stigne,
jer kad se umorih uzdišući tako,
  oči mi zatvori, ali ne znam kako.

III.
San Rožalije od zore.

O kako bi htila, da je kazat moći,
  sve što sam ja snila onda od po noći!
Što? Znate, o čemu tko većma se stara,
  to meće san njemu prid oči, s tim vara.
Vidla sam na gori jednu vilu lipu,
  svu priličnu zori u čovičjem kipu:
stajaše prid vrati rumenoga Jutra,
  kao da ništo zlati zdvora i iznutra.
Sve se tu rumeni, neg samo što vrata
  činjahu se meni da su od čista zlata.
Što to, mislim, radi? Jeda onud hodi
  Zora, kada mladi Danak s Jutrom vodi?
Jeda kroz ta vrata sunce, kralj od dana,
  iđe s koli zlata od istočnih strana?
Ružam odivena goraše ta vila,
  obraza rumena, čela jasno bila.
Očiju je plavih i od jasne rose
  (il je biser pravi?) biserne su kose,
koje kada prosu, ugleda da doli
  kao biser rosu kapajući proli.
Što će, reko, biti sad? I vidim travu
  i cvitje da piti željno diže glavu.
Vidim, liljan bili, kralj od cvita, ziva.
  Tko zna, zašto! Vili jeda zafaljiva,
što ga kiti rosnim biserom i goji,
  kad žedna radosnim kapljicama poji?
Vidim, ruža pusta, koju suša mori,
  da rumena usta kano diže gori:
ili se veseli, ili da još rosi,
  uzdišući želi i od vile prosi.
Vidim opet vile nove, koje jesu
  sve jednake bile u licu i resu.
Ako se vas dugi dan tko bude mučit,
  on jednu od drugih neće mi razlučit:
nit je od njih koja deblja niti tanja,
  nit je (osim broja) višja niti manja.
Dvanaest tih vidih vila, to jest Ura:
  jedna drugu slidi i prid sobom tura,
svaka broj svoj ima na glavi od zlata,
  to je biljeg njima, koga jesu sata.
Onde one svako jutro rano dođu
  čekajući tako sunce, da š njim pođu,
da po dnevno vrime svaki dan ga vode
  i po redu š njime na izminu hode.
A sunce dan cili na dvanaest dila
  da pravo razdili, pazi na broj vila.
Zatim čuh da ptica slavićak se glasi
  i š njim prepelica među žitni klasi.
Onda mislim: "Što je? Raduju se zori!"
  Zato opet moje oči digo gori.
Vidim: nosi u krilu ona prva vila
  malu svitlu vilu, jer je Svitlost bila,
koja, ne znam kako, veća čudno biva
  neg da rastuć tako i svitlije siva.
Onda svitla vila, ne znam, ili skoči
  il odleti, - krila ne smotriše oči.
To znadem, da bile, kud god leti, zrake
  prosu kano strile oko strane svake.
Znam da se zabili svagdi, gdi prosine,
  zato crni krili prid njom biže tmine.
Biži od biloga crno, čudo nije,
  nego od svitloga da se svitlo krije:
biže zvizda čete s Misecom, nit smiju
  ostat niti lete, neg se muče kriju.
Što se, mislim, boje? Što Misec ne sviti?
  Kud s Danicom svoje zvizde krijuć hiti?
Jeda se zakriva bižeć, da uteče,
  da ga kano kriva Svitlost ne zateče,
jerbo sviti zloći i dilu opaku,
  koje se u noći čini i u mraku,
il jer Sunce ima na kraljestvo doći,
  a kraljevat dvima nije ujedno moći.
Zato Misec š njime na izminu vlada:
  Sunce u dnevno vrime - Misec, kad noć pada.
Vidim još jednoga, ali kao u mraku,
  obraza čudnoga da leti po zraku.
Vidim da mu visi još perje na glavi;
  zato rekoh: "Ti si, nakazo, San pravi!"
Šarene imade svite, jer zna šarat,
  to jest laži znade različite stvarat.
Čudo, jer sve klima glavom, da ne pade,
  kao da mu se drima, - što li je, tko znade?
Biži on, i koje ne znam misto traži
  vodeć sobom svoje sanjke, svoje laži.
U svemu su slična snu ocu ta dica,
  neg što su različna među sobom lica.
Kakvoga je koje, sve pamtit ne mogoh,
  kano da se roje pčele, bi njih mlogo:
jedne su radosna lica, jedne plaha,
  a jedne žalosna i blida od straha;
jedne plemenita, dragost iz njeg siva,
  jedne ognjevita kao munja živa;
jedne kao od žuta voska da su bila,
  a jedne naduta i još mokrih krila;
jedne dragomila, jedne ništo tužna,
  jedne - nisam smila gledat - strašno ružna.
Biže sanjke, reko, jer njih briga rana,
  ustavši, daleko tira od svog stana.
Tira jih s alatom od poslova sila
  iđuć za zanatom na različna dila:
jedni iđu štiti, jedni s metlom mesti,
  jedni s iglom šiti, jedni s lanom presti,
jedni iđu kruh peći, jedni orat s plugom,
  drugi hranu teći s rukoumju drugom.
Međuto poleti i lipa ozgora
  vila mi doleti od jasnoga dvora.
Na me se nasmije, k meni zaviriva,
  a kada se smije, zlatom vedrim siva;
ter k meni doteče i s rumenim usti:
  "Dobro jutro", reče, "posteljicu pusti!"
Probudih se. Što je, rekoh, od prozora
  vidim sobe moje, rumeni se zora!
Kakva me probudi u snu, mislim, vila:
  sićah se i sudih, da jest Zora bila, -
zora, a ne vila, jer i nime zore
  zraka svitlost bila probuditi more.

IV.
Rožalija se kitit ustade prid ogledalom.

Eto skoro jasno, velim, sunce sinu,
  ja ostavljam kasno tako postelj linu.
Ustadoh se gori i resit se hitim,
  na sramotu Zori da se lipše svitim.
Obučem rumeno na poklon mi dano,
  zlatom navezeno ruho, cvitjem tkano.
Šareno od cvitja čudo u njemu siva,
  kao da primalitja cvate dika živa.
Cvitje to videći, da jest narav stigla,
  svatko hoće reći, vezačica igla:
od dragog kamenja ružica se vidi
  rumenog plamena na prsih u sridi,
a okolo bile u jasnomu zlatu
  ružice od svile i bisera cvatu.
Ogledam se. Srićne u takovom cvitu,
  velim, gospodične da nije na svitu.
K ogledalu sada idem, da prid njime
  redim kose, rada bit božica s time.
Rekoh i u ruku uzmem gvozdje, grijem
  gvozdje, kosa muku, da nje š njime vijem.
Najprije razvežem, i da ne zamrsim,
  polako rastežem, raspletem, razmrsim.
Niz lica raspustim, ritkim prije bilim
  češljom, posli gustim na razdiok dilim.
Kad gledam prosute, mislim, oko vrata
  zrake sjaju žute od sunčena zlata,
kao zora da se u litu nagizda,
  kada iduć sja se prid kraljem od zvizda.
Ter još strižem, sučem, pletem, naređivam,
  rugam, vrtim, vučem, vežem, zavrćivam:
sad iglom odvijam što sam prije splela,
  sad opet privijam na dvi strane čela.
S ogledalom sudim, i da nje naučim
  gori stajat, trudim, gvozdjem dižem, mučim.
Nike na okruge zavrćujuć prignem,
  među njima druge na kukmice dignem,
i još čim se diče i najvećma fale
  vile, na torniće uzvisujem male.
Ako li stršeću tanku istom dlaku
  vidim, trpit neću, neg poravnam svaku,
poravnane gladim i mirisne rose
  iz mog stakla vadim, š njom porosim kose.
Zatim vili milim snigom, tihim mahom,
  kao oblakom bilim posipavam prahom.
Gledam se da prije ogledalo sudi
  lipotu, neg smije ić na oči ljudi.
Još lasak pristrižem. Kad to sve naredim,
  s cvitjem biser nižem, po kukmicah redim.
S rumenilom lice i bililom mažem,
  u snigu ružice litne mažuć lažem.
Opet se ogledam; sudim, da božicu
  i što lipše gledam u mojemu licu.
Pristupim k prozoru, gledam nebo, rekoh:
  "O kako ja zoru nadsivam daleko!
Znam, što je crvena! Ne može me vidit,
  da sam ja rumena, lipša, ima se stidit."
Viđa mi se, ako ja luda i slipa
  vidih, da ovako božica sam lipa,
rane me videći iz vrta ružice,
da sam zora mneći, podigoše lice.
I premda to velim, nisu mi po volji,
  neg još kose želim na red spravit bolji.

V.
Ljubav nebeska Rožaliji s ogledalom prikaže se.

K ogledalu skočih. Nut, kano da svane,
  Mladić mi prid oči s ogledalom stane, -
jasni Mladić, koji malo da lipotom
  srce iz prsi mojih ne uze životom.
Svita mu je zlato čisto, po svih stranah
  zvizde na njoj misto kažu, gdi je tkana.
Srce i dva krila goruća brez dima,
  kao da bi bila zlatni oganj, ima.
Sja na vrhu glave od krune zlamenje, -
  zvizde li su prave, rajsko li kamenje?
Iz njih plamen mili nemirno gorući
  diže se i sili u nebo idući.
Luk nosi niz rame, strilom se zapriti, -
  mnijah da se na me kao jednom hiti,
jerbo se sva smutih, srce mi se ganu,
  kano da zaćutih slatko vruću ranu.
Ositih se tko je: studenije od leda
  rastapa se moje srce, kad me gleda.
"Ljubav Božja", rekoh, "o Mladiću, jesi!
  Kako tvoje stekoh došastje s nebesi?"
Premda je biloga lica Mladić mali
  i oka miloga, š njime žarko pali.
Obraz užeženi - nije Ljubav veće,
  nego ljutost - k meni obrati i reče:
"Ogledaj se! Tvoga od lica što sudiš?
  I što od ovoga? Ah, zašto se trudiš?"
Gledam. "JESUS! Što je?" zaviknem, odstupim.
  Vara li me moje oko? Natrag stupim.

VI.
Rožalija, vidjevši priliku Isusovu, cvili i uzdiše.

Strahom gledam opet, vidim krajem oka:
  visi Isus propet, vidim ranu boka,
vidim - jao! - i moga resenja grihotu,
  na glavi britkoga od trnja strahotu.
Vidim - jao! - lice, nije u njemu njega,
  moje ga ružice pogrdiše svega.
Stid me žarki smeta, jadna padoh nice,
  kao da mi krv sveta udari u lice.
Užegoh se, ćutim, i da gori, znadem,
  obraz ognjem ljutim, a gdi sam, ne znadem.
Onda Ljubav: "To je od kitenja milo,
  Rožalijo, tvoje - eto vidiš - dilo!
S tebe on na ovom križu takov visi,
  ti kiteć se s novom mukom ga uzvisi.
Sunce njegovoga lica se obrnu
  s rumenila tvoga na grdoću crnu.
Tvoje ruho njega i tvoja je ruka
  prid očima svega ogolila puka:
ona iz kosa novu oko svetog čela
  jest krunu trnovu kiteći se plela.
Tko će tajit moći da još kriva nisi?
  Evo te na oči osuđuju grisi!
Ti li ove glave (kaže prstom čudo)
  od trnja krvave vridno jesi udo?
Nesrićnice, to li moreš gledat živa,
  da od gorke boli ne izdahneš kriva?"
Većma se zastidim, projdoše me znine,
  od strašne problidim ogledala sine:
iste od straha staju naježeć se kose,
  kao i one znaju, da se grišno nose.
Pokleknem, zaječim i padnem tri puta,
  tri se dignem; klečim jadom poniknuta.
Suze me poliše dužne teći u vike,
  premda se izliše kao poplavne rike.
Tecite pokorne, velim, prez pristanka,
  rike neumorne, do smrtnoga danka.
Dižem i protežem, pletem, kršim ruke,
  spuštam i rastežem od čemerne muke:
s nokti, ženskim mačem, lice ranjam, derem,
  što ne mogu s plačem, da krvjom operem.
Grih moj ispovidam. Na kose prosute,
  da skubem, raskidam, dižem ruke ljute.
U zao čas nike taj ures izniše
  i kose na slike od zmija zaviše.
Kad je prva sidla kod oglednog stakla,
  o da bude vidla strah u njemu pakla,
ali da joj dade vidit ogledalo,
  kad se gledat stade, što je meni dalo!
Ali toj ludosti služit ne htijući
  hotih od ljutosti na sto strana pući.
Ne bi na to pošla nit od plača grozna
  na smrtni jad došla, da takva što poznah.
Životom se dilim trgajući lase,
  vapijući cvilim u žalosne glase.
"Ja se resih!"... Riči dalje mi ne pusti
  mukli jad izići iz tužbenih usti,
nego istom što dišem, kamenita mučim,
  s plačem riči pišem po licu tekućim
i govorim š njime, što bi reći rada:
  riči jesu nime suza, koja pada.
Pismo od suza vrućih Ljubav gledat stane,
  s pogledom štijući na milost se gane.
Ljuto lice, koje prije naoblači,
  razvedri i moje srce š njim objači.
Ja se, veljah, resih, Isuse ljubljeni,
  zato takov jesi sada jadnoj meni!
Ja te, ja uvridih, i ova je ruka,
  s kojom ja provridih rane tvojih muka!
Tužna od kosa brigo, kada k mojoj glavi,
  k tvojoj ruku digo, da nju iskrvavi.
Kada si to smila, ruko, kad se ganu,
  prije krvnog dila, ah, što ne usanu!
Ti na križ imaše prigvozdena biti,
  kad moja htijaše glava da se kiti.
O smionost! Kako, Isuse propeti,
  slipa mogah tako izić iz pameti!
Tužna i crna noći, u poslu opakom
  s kime umah oči ti oslipi mrakom?
Sakri zrake tvoje, sunce, - što si izašlo,
  kad mi u tminu moje krvavu jest zašlo?
Ah, na pokornice izgled Mandaline
  tecite niz lice bržje, suze line!
O, da vas prolivam, da Isusa noge
  i š njome umivam moje zloće mnoge,
da mogu, što hoću, isprati do smrti
  od gizdosti zloću i s kosami trti,
neka, kako bolje grišne kose mogu,
  one zadovolje uvriđenu Bogu!
O drago ogledalo, što u tebe prije,
  Isuse, gledalo oko duše nije,
da ona videći do sad slidi tebe,
  kako bi slideći vidla lipu sebe!

VII.
Rožalija, vidivši u ogledalu sunce, od njega ugrijana na novi život priporodi se na izgled ptice, imenom Fenice.

I to govoreći, koliko je moći,
  slidit ga želeći u njeg uprem oči.
Kad gledam, opazim eto iznenada,
  ja se priobrazim s ogledalom tada:
obasja se čelo, lice tužnu sliku
  promini veselo na vedrinu niku.
Staklo kano pravo sunce prikaziva
  i š njime krvavo propelo sakriva.
Trepti, mirno nije zlato sunca svitla,
  žari se i vije na priliku vitla.
Srce razvedriva, plačne oči suši,
  kao iz mrtve živa rađam se u duši.
Zrake čudno vruće u me prospe, svaka
  na način goruće strile leti zraka.
Opet sunce zajde - ne znam, kako, kuda -
  a Isus izajde. Ali nuto čuda:
kaono oprane u čistu i bilu
  svitlo cvatu rane prisvetomu tilu!
Uzrok dati hoću: scinim, da moguća
  jest krvi grdoću suza oprat vruća.
Što ja rekoh prije, da mi sunce zajde!
  Sunce zašlo nije, kad mi Isus izajde.
Kao ptica Fenice, kada starost stigne,
  i perjato lice k ocu suncu digne,
s očima trepteći gleda, s usti ziva,
  kao ga moleći ovako zaziva:
"Sunce, svitla kruno, od neba lipota,
  stiže vrime puno od moga života.
Rod sam tvoj, od tvoga ti mene jedina
  roda prisvitloga zvati imaš sina.
Ti si mi jedini sve, otac i mati,
  da mi se smrt mini, tvoj dar valja zvati.
Kralju od dana, jasni samovladajući,
  ah, što tako kasni tvoj plamen gorući!
Sini, željna smrti, moj životu, sini:
  užgaj me, usmrti, uskrisi, promini!"
A sunce, jer svita jest oko, videći
  da od pet sto lita ptić dragi mu ječi,
spruži od zraka vruće strile, pali, žari,
  dokle s perjem svuče lita i život stari.
Sila od vrućine stari život skraća:
  gori, pada, gine i na prah se vraća.
Čudo! Oganj hudi svačemu, sve kvari,
  a na život prudi smrtjom ovoj stvari.
Gdi smrt ptica ište, tu život nahađa:
  gnizdo jest ognište, gdi se opet rađa.
Na crv se obrati pepeo, iz crva
  opet se povrati nova ptica prva:
iz plodnog pepela mlado dižuć oko
  i krila vesela uzleti visoko.
Tako životvorna, koja nju uzvisi,
  smrt srićno pokorna i mene uskrisi:
ogledalo moje Isus suncem sine,
  prospe zrake koje čudno me promine.
Srce mi se užeže žestoko i gane;
  mislim da se izžeže, tako oganj plane.
Pali me; uzdahnem: "Ah, kako me mori!"
  Kleknem pak ustanem, dignem oči gori.
Za sve što svit cini, srce mi ne mari:
  gori, da promini ćud i život stari.
Ah, o da sam slična Fenici, da mogu
  mrtva svitu, srićna, velim, živit Bogu!
Mnim, da ništo spada s mene, da sam prosta:
  mislim, kako sada ja slobodna postah!
O vrućino živa, o lito duhovno,
  sve mi dosađiva sad, što je svitovno!
Čini mi se da se na pepela crne
  gore i na prah se vas svit priobrne.
Dižem ruke kao poletit želeći:
  "Ah, tko bi mi dao krila!" govoreći.

VIII.
Rožalije uzdisanje u ostavljenju svita.

Zbogom, diko svita, minuća dobroto
  i na način cvita venuća lipoto!
Lipoto nesrićna, ti dangubo moja,
  kako mi sad srićna je nesrića tvoja.
Je li da umrle puti blato kitim,
  a od neumrle duše nit se sitim?
O brezumna vila, koju kiti zlato,
  a pod snigom tila grišno krije blato!
Ogledalo tila stavljaju prid oči,
  da od lika bila i kosa svidoči,
ogledalo duše za leđa i za se,
  zato nit se skruše niti paze na se.
Ali da bi znale, kakve su, bi doli
  on čas mrtve pale od straha i boli:
duša crna i ružna u lipomu ruhu
  prilična je tužna paklenomu duhu.
Ah, što jest lipota? Zemlja crna, gnjila,
  posli svog života to jest lipa vila!
Što jest slava i dika? Kada munja sine,
  njezina jest slika: skaže se i mine.
Još višje tamnosti, ako ću reć pravo,
  nego od jasnosti imaš, svita slavo.
Idi druge išti, koji te ne znadu,
  oči jim zablišti, da u zlo propadu.
Zbogom, dvori bili, gdi rodna široko
  oholost se krili i diže visoko!
Drugo stanje srićno i pribivalište,
  koje bude vično, Rožalija ište.
Zbogom od Quisquine i Ruža dva grada,
  s kima od starine kuća naša vlada!
Na što mi je tako vladanje široko,
  da se utrudi svako, kad ga miri oko?
Biti će mi dosti lakat zemlje tisne,
  u koju smrt kosti nigdo skoro stisne.
Zbogom, o mladiću, na druge zaruke
  sad idem i sriću od vrstnije ruke.
Ovog zaručnika, lipa, mila, srićna,
  imati jest dika, srića, radost vična.
On prsten moj tebi ote, ljubav moju
  on prikupi sebi. Po što? Za krv svoju.
Zbogom, slatka mati i ćaćko! Znam da ću
  uzrok gorak dati vašoj brigi i plaču.
Zašto se ne javljam? Jer ako bi znali,
  da ja vas ostavljam, na put bi mi stali.
Znadem da vas smutim i da ću probosti
  rodno srce ljutim mačem od žalosti, -
srce, iz kojega premda rike isteku
  žalosne, mojega vraćenja ne steku.
Neharnu ćeš zvati i ditinsku hranu
  žalit hoćeš, mati, od tvog mlika danu.
Sa svim tim, da nosim k vam ljubav, ne dvojte,
  neg ponizno prosim, zamirit nemojte.
Čula jesam: ako otac i na vratih
  prostre se, da tako odlazit zakrati, -
ako cvili i ječi, da ti put prisiče,
  na pragu ležeći: "Nejdi, dušo," viče,
"vidiš starost moju, snig na glavi sidi,
  trešnju noga, koju smrt, da stigne, slidi!
Ćaćku prije tvoga do groba sprovodi,
  s Božjom posli toga blagoslovom hodi" -
ako se to zgodi, ti po njemu gazi
  ter k Isusu hodi i po ovoj stazi.
Premda kose prospe, trga, lice grebe
  za Boga i Gospe ime proseć tebe,
plačuć pokaziva prsi jadna mati,
  kad Isus poziva, idi, nemoj stati.
Ti oči plačuće gledaj okom suhim
  i jauk sve kuće ćuti uhom gluhim.
Zato Božja i meni pričija jest služba
  nego plač rođeni, briga vaša i tužba.
Zbogom i sve zlato, biser, cvitja kite,
  od očinstva dato blago, zlatne svite.
Tko zna, dok smrt teći životu dopusti!
  U naglom će reći: "Odlazi, sve pusti!"
Volim dragovoljna sada za života
  neg poslje nevoljna silom bit sirota.
Isuse, uzeti sad ću blago veće, -
  tebe, koga oteti niko u vik neće.
Svete rane tvoje kamenje su drago,
  biser, cvitje moje, zlato i sve blago.

IX.
Rožaliju priobučenu u pustoš Ljubav nebeska prinese.

Jur biše prosulo sunce zrake rane
  i zlatom posulo more i sve strane.
Počmem kose strići: "Svemu vi zlu krive,"
  rekoh, "meni biči, drugim strune žive.
O kako su mloge, ter na vičnu štetu,
  želje, srca, noge i u vas zapletu!
Još virujem što se piše da laž nije,
  da se ženske kose promine u zmije.
Kažu narav svoju: to se iz njih ležećih
  u konjskomu gnoju čudo mož' izleći.
Ah, zmije otrovne uvite u strune,
  vi otrove skrovne, gorke smrti pune,
što ne mogu prave zmije po svom jidu,
  mogu zmije od glave, potajnije ujidu,
jer kroz gledajuće oči znadu čudno
  upustiti muče jid u srce bludno,
zaplest i zamotat kao zmije nike,
  da se rob odmotat ne bude u vike.
Ah, što zla vi niste! Strile otrovane
  i bludni luk vi ste, svite na dvi strane!
Ah, koja je ruka vas dilit počela
  na način od luka oko svoga čela?
S vami oko strilja, koje zgađat znade,
  da kad istom cilja, srcu smrt zadade.
Ter još ja vas kitih, i još koja smije!
  Idite (nje hitih), strune, luk i zmije!"
Cvitje bacim, zlatno ruho s mene svukoh,
  Ljubav da mi platno crno, i obukoh,
jošter k tomu uže s lancem dugim dade,
  da za bič mi služe, i pasat me stade.
Kad mi uže sveza i s križićem žutim
  patrice priveza, da se dižem, ćutim,
i kako ne znadem, u pustoj se gori
  za čas istom, znadem, kaono se stvorih:
il je kripost koja svrhnaravna bila,
  Ljubav li na svoja mene uze krila.
Kakovo je stanje? Kakvoga je vridno
  raskošje prvanje: tamno, pusto, hridno.
Svakud prije rada sloboda izići,
  priko praga sada svog ne more prići,
jer gore okolo takove me kruže,
  da i čelo golo do oblaka pruže, -
gore crne i žute, nije grane ni trave
  vidit, opuznute kano jesu glave.
Oblak se zadiva za vrhe leteći
  ali otpočiva od vitra bižeći.
Na gorja strmoga pinjaju se pleći
  jedan na drugoga kamen strm i veći.
I kaono svima (zato tko se čudi?)
  oholost i njima više stajat hudi:
viši padne prije, bolje jest bit nisko,
  tko se uspne, nije stalan, stoji sklisko.
Na pećinah golih panje padajuće
  tu grbava doli starost tiska i vuče.
U sridi je mista pustošna ravnica,
  voda teče čista, mloga piva ptica.
Stabla dugih grana rastu i zelje, koje
  jest s korenjem hrana sad pokore moje.
Kada amo dojdoh, među zidom pustim
  zapletenu najdoh špilju grmjem pustim.
Nit u poldan more nit sunce od jutra
  od visoke gore pristupit unutra.

X.
Rožalija, privoljivši svitovanju Ljubavi, odluku svoju u špilji pribivat napiše strilom.
Ljubav joj ogledalo dade.

Kad Ljubav uniđe sa mnom u tu tminu,
  mrak se vas raziđe, zlatom špilja sinu:
"Rožalijo, ovo," govori, "vladanje
  dvor tvoj, grad i novo jest od sada stanje.
Nije ovdi buke kao doma čuti,
  nije tužbe od muke da ti srce smuti.
Veselja ne skaču niti noćni tanci,
  vridni da se plaču privezani s lanci.
Ovdi do po noći igre se ne smiju,
  nit se cire u zloći, šale i u grihu.
Ah, noći nemirne, koje vince piju,
  ali vile pirne kada vince viju!
Nisu časti pijane, gdi proždrlost sita
  još neće da stane, neg želudac pita,
nego tu pribiva rajska radost prava,
  dragi mir počiva, slatko pokoj spava.
Ne straši se, tko će sam pribivat tako,
  primoć milost hoće zapričenje svako.
Isus navišćuje tebi volju svoju,
  srce iziskuje, želi ljubav tvoju.
Isus je sve tebi. Zadovoljna s čime
  budeš, ako ne bi mogla biti š njime?
Eto ti na vrhu Kalvarije blagi
  Isus propet, svrhu Oca Otac dragi:
ti kći srditosti i od izgublenja,
  on Otac milosti i od otkupljenja.
On za priporodit tebe hoti umrti, -
  može li se zgodit ljubav veća od smrti?
Može li bit cina kakva majke mliku
  prama Božjeg Sina svete krvi liku?
On je pastir: virna tebe ovcu ruka
  čuva od nevirna paklenoga vuka;
on prijatelj, koga, dok ti život teče,
  ništa od srca tvoga razdiliti neće;
on tvoj od čistoće cvitak da sahrani
  neoskvrnjen hoće, zaručnik obrani;
on namisto dvorne poslat hoće službe
  slatko razgovorne anđeoske družbe.
Što bi višje rada? Ah, nisu li ljudi,
  izvan njega kada dobro traže, ludi?
Neka sama tvoja želja sad svidoči,
  da najći pokoja nije u svitu moći:
pun jest taštih laži, ispunit ju neće,
  neg želju još draži većma, kad što steče.
Isus je od svega dobra živo vrilo,
  sve teče iz njega, što je lipo i milo:
on je neizmirno dobro, slatko, čisto,
  cilj, svrha i mirno od pokoja misto.
K tomu, sve što imaš, misli, tko je dao;
  što svaki čas primaš, tko bi brojit znao!
On sve dade tebi i svrh svega sebe,
  a ti dala ne bi srce, ljubav, tebe?
Hoćeš li mu kratit? Ah, siroto tužna,
  nit ćeš s time platit dio, što si dužna!"
A ja doli klekoh i zemlju poljubih:
  "Špiljo moja," rekoh, "za vik te obljubih!
Zdravo u sridi gora, dražje neg prvanje
  u raskošju dvora, sada milo stanje!
Digni se još gori ti, goranski zidu,
  nogam mi zatvori put, da ne izidu.
Da istinom znadu sriću špilje puste,
  koji stoje u gradu, znam da ga opuste;
Duh Sveti njim sine, gradske ostave stane,
  špilje ime promine i grad budu zvane.
I ja ne bi htila k Isusovoj volji
  pristat, još bi smila zaželit stan bolji?
Zdravo, drage stine! (nje grlim, celivam)
  Kakove ste cine, znadem, jer uživam.
Zdravo, moj pokoju! Kad te istom kuša,
  sriću, sladost koju ćuti moja duša!
Sad utažan šuti nepokoj svitovni,
  jerbo srce ćuti mir čudan duhovni.
Sama ne znam gdi sam; znam da raj uživam,
  premda u raju nisam, kao u njem počivam.
Živit tu odlučih; ništa, nit smrt ista
  mene ne razluči od željnoga mista."
Ljubav, meni tada strilu davši svoju,
  veljaše mi: "Sada piši odluku tvoju!
Kad se napast koja na te naoblači,
  nek se stalnost tvoja s ovim pismom jači."
Po izvanskoj ploči, kud se u špilju ide,
  koju moje oči vazda iznutra vide,
desnu ruku vodi, i koje govori,
  kud god pišuć hodi, riči one tvori:

Ja Rožalija, kći Sinibalda, od Ružica i Quisquine
gospodina, za ljubav Gospodina Isukrsta
odredila sam u ovoj špilji živit.

I nut čudo, slovo tako se udubi,
  da ga nikakovo vrime ne pogubi.
Zlamenje duboko vikova slidećih
  bude vidit oko njemu se čudeći.
Ah, da se i u moga srca dnu udubi,
  da u vike svoga Isukrsta ljubi!
Zatime dar, koga za sve blago roda
  ne bi dala moga, ogledalo poda, -
ogledalo, u komu daje se prisveti
  izgled oku momu, Isukrst propeti,
da u mrtvom kipu njega kripost živu,
  moju gledam slipu dušu, ružnu, krivu.
"Uzmi, nek se (reče) duša lina stidi,
  kad prid oči meće njega, kad ga vidi.
Neka se ogleda, i kad se zastidi,
  neka ga pogleda često, da ga slidi.
Nek se tako kiti. O kako će srićna
  i blažena biti, kad mu bude slična!
Živem, o blaženi (reče) život tada,
  ne ja, neg u meni žive Isus sada."
Kad to izgovori, kao sunce sine
  i odleti gori u rajske visine.
S ogledalom što ja poče', eto u kratko:
  zabava je moja, cilj, raskošje slatko.

XI.
Radost špilje i kupanje slavića.

Gdi je ova gora? U kojih je stranah,
  je li priko mora pustoš moga stana?
Od vas sam daleko. Tko još višje pita,
  istinu mu rekoh, da sam izvan svita:
priko njegvih međa slavnom pridoh nogom,
  kad mu okrenuć leđa rekoh: "Ostaj z Bogom!"
U špilji pribivam, prid njom sada pišem,
  u njoj raj uživam, o njem živem, dišem.
Pišem to na golu i suhomu panju,
  nenavidnom stolu i vašemu stanju.
Živem mirno: moje crna od goleti
  žalost daleko je, dalje od pameti.
Ništa me ne smeta, jer radost vesela
  i sa mnom se šeta pokoj vedrog čela.
Ne smiju ni blizu pustog dojti luga,
  koji srce grizu jadi, plač i tuga.
Ništa ovdi ne cvili, nit je šta da škodi,
  neg veselje bilih krila leti i hodi.
Ali eto sada plačem pišuć ovo;
  suza vruća pada i pomrsi slovo.
Suzo moja, tko te, budući ja u miru,
  izli, ah nehote, kaplje po papiru?
Ah, ljubav je, koja liva se kroz oči,
  goreć prez pokoja suzne iskre toči:
u vrućoj sladosti od nebeskih kaplja
  srce od radosti rajske se utaplja.
Ah, u pustoj šumi, špiljo, moj pokoju,
  što ja ne razumih prije sriću tvoju?
Cvit moje čistoće (Bog bijaše dao!)
  lipše bi u samoće skutu bio cvao.
Špiljo, raju, - ovo tvoje ime budi,
  ime pravo i novo, komu se svit čudi,
ne ja. Raj jest toga svita dobro izgubit,
  raj jest čisto Boga i sveudilj ljubit.
Ali kuda tako zanese me radost,
  eto mene kako meni otima sladost!
U nju i pero zajduć slatko se prilipi,
  da svrhe ne najduć mučno se odlipi:
ja š njim zaboravljam, što napisat kanim
  i vašoj pripravljam želji da obznanim.
Sad na špilje ime nemojte se čudit
  niti teško brime mog života kudit.
Kad se suho postim, ah, što ja uživam!
  Ja se s postom gostim, kripim, naslađivam:
kao da pada prava novim čudom mana,
  slatka meni trava i koren jest hrana.
Rajska u gorah pustih mene pita sladost,
  med ćutim u ustih, a u srcu radost.
Virujte, da niti žedna sam nit gladna,
  vodica za piti blizu mi je ladna.
Pokraj špilje živi kristal bistro teče,
  koji kano krivi žeđu, da pit neće,
jer sve šuškajući kaono se tuži,
  da se ne pijući žeđa š njim ne služi.
Niti ju što kada muti: tu ne pazi
  pastir svoga stada, da priko nje gazi,
nego ako moje puste drugarice
  u planini koje k njoj dolete ptice,
da se kuplju i piju, navlastito ptičak,
  kraljić ptica sviju i slava, slavićak.
Kljun u nju zamoči, pije, diže glavu,
  opet pije i skoči na zelenu travu.
Pak se vrati k vodi, gleda gdi je plitko,
  pazi i ophodi, da ne vidi nitko,
pokraj briga doli skoči, krilca stere,
  glavicu zamoči, kupa se i pere.
Otpočine mrva, pogleda i pazi,
  kao videći crva da po brigu plazi.
Pak glavu na krivo sad nagiblje amo,
  sad s desne na livo prigne opet tamo.
U pogledu onom vidi radost niku,
  svoju u vodenom ogledalu sliku.
Kao da se neće kupat, vodom brca,
  gleda, kako teče, i s kljunićem štrca.
Od nike dragosti opet zaroniva,
  da se u radosti ladnoj naslađiva.
Okolo se okreće, i kano da pliva,
  s krilcami trepeće i umorno ziva.
Odleti na stranu, pruža se, raskrili,
  kljun tare o granu, glavom trese i s krili.
Tribi se i čisti, perje vuče i vadi;
  da na red namisti, s kljunom češlja, gladi.
Kao da zafali za vodicu zdravu,
  kako zna, nju fali i piva njoj slavu.

XII.
Rožalija, čuvši slavića, prilikuje sebe duhovniku, koji tri stotine godina za pticom jest hodao, i razmišlja radost nebesku.

Višje puta kao zanešena šutim,
  kakov mu je dao Bog glas, misleć ćutim,
kad u jutro rano žuberi, grljuče,
  cvrči, glasom kano trči, vije, vuče.
Sad uzvisi jako i radosne zveči,
  sad spušta polahko i kano zaječi.
Kao pomoć da viče, žalosno se tuži:
  fi fi milo fiče i tužno produži.
Opet digne grlo ptica kano ljuta,
  ćok ćok tira vrlo po trideset puta.
Mislit ćeš, glas mili pritrgnuvši pukne,
  a ona se sili i još ne zamukne.
Vrti i obraća tanko brez pristanka
  i opet glas vraća na debelo s tanka,
sad jedno, sad drugo, glasno, tiho, kratko,
  ljuto, tužno, dugo, sve milo i slatko.
Neka čovik uči, nikad neće znati,
  što njega nauči pivat narav mati.
Čudim se - i kako čudo ne bi bilo:
  takov glas i tako malahano tilo!
Tko ne vidi što je, virovati neće;
  tko vidi: "Glas to je, drugo ništa!" reče.
Kad piva, za njime zanesti se znade
  pamet, da mi i vrime s pametjom ukrade.
Ako li to reći mogu, jer se smišljam
  na višje, što steći vrstna sam, razmišljam;
što u raju sluša, kad se s tilom združi
  srićna u vike duša, koja Bogu služi.
Rad slatkoga glasa vrime brzo ide,
  kao da su dva časa, dvi se ure vide.
Zgađa mi se tako - maleno golemu
  priličiti ako ja smijem u čemu -
kao duhovnik niku kad je pticu čuo,
  željan slatku viku slušat prigne uho.
Slidi ju, poćuti različite glase,
  zanešen se smuti, zaboravi za se.
Pivajuć ga vodi ptica, sluša, slidi;
  kud ona, on hodi; slušajuć osidi.
Ne sića se kuda tako ga odvede,
  da tristo (nut čuda!) godišta sprovede.
Nit za studen zime, nit kada snig pade,
  nit za litno vrime nit za jesen znade.
Nit kad sunce siva, niti kad su noći,
  nikad ne počiva, ne zatvori oči.
Puše vitar, kiša ide i nestalno
  kad se vrime miša, on nju sluša stalno.
Nit boluje, niti on kada gladuje,
  nit je željan piti, jer željni glas čuje.
Glas ptice neznane jest namisto lika
  i pitja i hrane starcu od tri vika.
Kada pivat prista, zanešenje projde,
  tristolitni smista starac natrag pojde.
Stigne k gradu; gdi je, gleda, ter se čudi.
  Da tu malo prije ne bi, pravo sudi:
drugi su zidovi, kuće i zvonici,
  novi su dvorovi, crkve, duhovnici;
pomrše sva dica, unuci za njima,
  dok pivaše ptica, nit jim glasa ima;
družba prije znana i u manastiru
  bratja poštovana počivaju u miru.
Čudo se je znalo, kad se doma vrati,
  da se u vrime malo tristo lita skrati.
Duhovnikom kaže kako, kamo zajde;
  ime u knjiga traže, i čudo se najde.
Starac uzdišući muči, oči gori
  i ruke dižući plačuć progovori:
"Koso smrtna, gdi si, stari konac", viče,
  "o komu moj visi život da se siče!
Što jest rajska srića? Eto tristo lita
  glas maloga ptića ne učini sita!
Za po ure sudih, i još dužje slušat
  želju mi probudi. Ah, što jest raj kušat!
Kad duša iz puti umrle izide,
  što će bit, kad ćutit pisme vične pride?
O nebeska pismo! Ah, što se ne diliš,
  dušo moja? Gdi smo? Što kasniš, što cviliš?
U raj, u raj leti! S Bogom, sinci moji!"
  Umre i odleti k svrhi želja svojih.
I ja na priliku srićna starca toga
  kušam radost niku rad slavićka moga:
kad piva, u svoju radost rajska krila
  mnim da pamet moju bi kao uznila.
Pisme čujem, koje ako bi tko čuo,
  bi rad on (kako je rič) vas biti uho.
Kad nebeski kori pivaju, zaječe
  otpivajuć dvori rajski i milo zveče.
Što vas ne probude u suza dolini
  slatki glas, lude kćere i Eve sini?
Što srce ne digne uši i krila gori,
  da čuje, da stigne, na što ga Bog stvori?
Glasna radost što je, nitko ne viruje
  nego uho, koje nju i malo čuje.
O radost, o Bože! Budući zaslužit
  da nju čovik može, tko se hoće tužit?
Još podnest žalosti sve bi imalo tilo,
  da slađe radosti druge ne bi bilo.

XIII.
Prigibe na ljubav Božju, s kojima prignuta Rožalija bliži križiće na drvenih korah.

Pitate, u čemu varam vrime dugo.
  Ljubim Boga, njemu služim, - ništa drugo.
To je dilo slatko, zabavljam se š njime,
  ter mi čini kratko premda dugo vrime.
Ah, koliko imam ja uzroka njega
  ljubit, od kog primam blago dobra svega, -
dobra, koja daje i sipa brez broja,
  da mu falu uzdaje vazda ljubav moja!
Kud god gledam, kori sve moju neharnost,
  jer za me sve stvori Božja blagodarnost.
O čoviče, što si? Za te od Boga danu
  u svojemu nosi skutu zemlja hranu.
Za te ona plodi jeseni i liti,
  za te stablo rodi i voćkom se kiti.
Za te, a ne za se, srpom žuto lito
  zlatne žanje klase, vrši, spravlja žito.
I radosna kruni grozdjem jesen sebe,
  da ti sudje puni i veseli tebe.
Za te u zimnoj dobi snig zemlju pokriva,
  da u vrućoj sobi trud tvoj otpočiva.
I kad projde zima, polje cvitjem za te
  kao mirisnima zvizdami procvate.
Za te u visinu glavu oštru gore
  dižu, u dublinu pada sinje more.
Za te rika teče nagleć k moru svomu:
  idi, kao reče, k svrhi Bogu tvomu.
Za te oganj peče i vitrovi pušu,
  vrime se okreće, kiša slidi sušu.
Za te trče zviri po pustih planinah,
  ptica krila širi, pase sa živina.
Za te, digni oči, zvizde drže stražu
  i u tamnoj noći Boga svitlo kažu.
Za te misec s tminom hrveć se u zraku
  srebrnom svitlinom mrak otima mraku:
minajuć se hodi i s okrugom hiti,
  da te k Bogu vodi, put kaže i sviti.
Za te sunce siva i nikada trudno
  iduć ne počiva, vrime redi čudno.
Ah, kako ti ne bi led moglo rastopit
  i ljubav u tebi zažeć, srce stopit?
Kip je Božjeg dara: premda tko ne prosi,
  blago od dobara Bog i sunce nosi.
Ah, čoviče, što si, kakva srića i dika,
  da ti ljubav nosi Bog isti od vika?
Na što, o moj Bože, crvak jest uzdignut,
  kako tvoje može veličanstvo prignut?
Ah, što povoljnoga u mojoj ništoći
  veličanstva tvoga zapaziše oči?
Prije sviju godišta nego ti probudi
  svit iz praznog ništa i reče mu: "Budi!",
ja omilih tebi eto brez početka,
  kako drag mi ne bi bio brez svršetka?
Stvori me u vrime i na tvoju sliku
  dahnuć učini me - o milost veliku!
Kad pravda mač ljuti na osvetu dignu
  čovičanske puti, ti nebesa prignu:
na te uze put našu, da se ne osveti,
  popi gorku čašu, Isuse propeti!
I još svrhu toga božanstvenu manu,
  dade tebe istoga dušam našim hranu.
Što ja mogah želit višje neg tim darom
  srce razveselit prid blagim otarom?
Kakvu nigda ćutih, kao sad da uživam,
  slast prisvete puti, jošte spomenivam.
Ćutih oganj živi i da nikom dragom
  duša mi oživi objačena snagom.
Gdi je takva mati, koja i jedinu
  hoće takvu dati hranu dragom sinu?
O ljubavi dilo i skrovnost od vire,
  o milosti vrilo, koje nejma mire!
O čudo visoko: što ne zna doseći
  od pameti oko, može čovik steći!
Dar jest neizmirni za gorku spomenut
  muku i puk virni na ljubav okrenut:
prije ću izdahnut, zafalna umrti,
  neg će u meni usanut uspomena smrti.
O ljubavi vruće! Kad ja nju razmislim,
  kako je moguće ne ljubit ju, mislim.
Idući uzdišem, gledam stabla u gori,
  da s kamencem pišem križiće na kori:
i hodim cvileći gori doli ovako,
  križe biližeći trošim vrime tako.
Ah, vapim, da imat srce to sad more
  i križ tako primat kao srićne kore!
Ah, od puti moje srce tvrdokorno,
  mini bitje tvoje i postani korno!
O ljubavi, radi, kako znaš, u prsih
  križ sveti usadi, da se ne pomrsi:
onda ću ti ugodit, onda srce hoće,
  koje želiš, plodit od ljubavi voće.

XIV.
Rožalija, pogledanjem u ogledalo zanešena u duhu, želi umrti. Vara ju Jeka. Nauk od Jeke.

Ogledalo, kako Ljubav me svitova,
  vrime meni svako jest zabava ova:
gledam ljubav čudnu, do svrhe života
  ljubav neutrudnu, izgled od dobrota.
Prignuta mi glava veli: "Ljubi, slidi:
  nut posluha prava Božjoj zapovidi!"
Rana svaka veli: "Ljubi, trpit uči:
  ljubav trpit želi; ne tuži se, muči."
Veli mi uboga goloća: "Sad vidiš
  kralja eto tvoga! Je li ljubiš, slidiš?"
Zastidim se; znadem, slična jesam mrva
  nit sine imadem njegve, jošt sam prva.
Gole uboštvo gdi je? U meni zlamenja
  od ljubavi nije nit od ustrplenja.
Ljubav je nejaka; od česta pogleda
  još ne posta mlaka studen moga leda.
Kako sam daleko od izgleda moga:
  još ne vidi, rekoh, ništa u meni svoga!
Iz srca iduće kako jesu bile
  njegve hitre i vruće molitava strile!
Moje pako line, studene i kasne,
  zato kakve cine jesu, kakve hasne?
Imam stanje moje i gdi se naslonit,
  a on glave svoje nejma gdi prislonit.
Kakvo je uboštvo, od kog se dobiva
  blaga svega mnoštvo? Koji sve odiva,
gol na križu visi, gol na njem priminu,
  da ubog uzvisi od uboštva cinu.
Meni voda teče, da se usta razlade,
  vodice mu neće nitko da podade,
nego gorke žuči; da muka nijedna
  ne ostane, muči žuč do smrti žedna.
U ranah i boli kad do stražnje kapi
  svu krv svoju proli: "Vrati ljubav!" vapi.
O dobroto vična, - tebi, o ljubav moja,
  kad će biti slična Rožalija tvoja?
Uzdišem, celivam; ćutim, da ljubeći
  oganj probudivam s ogledalom veći.
Rekoh: Što ja štedim i na posvetilište
  život ne odredim? Ljubav njega ište.
Idem željna smrti. To mi je u usti:
  Isuse, umrti na križu me pusti!
I gdi na dvi strane pružajuć se prvo
  kao na križ grane najdem, grlim drvo,
Na križ ruke sterem, dižem i protežem,
  s plačem lica perem, većma se rastežem.
"Gdi su tvoje strile, o Ljubavi!", cvilim.
  "Slatke bi mi bile, ah, da se razdilim!"
I nut, vapijući: "Ah, da se razdilim!"
  odgovarajući ja čujem glas: Dilim.
Jerbo u duhu bijah zanešena, zato
  da mi Ljubav, mnijah, oglasi se nato.
"Dilenja ne ćutim" rekoh, - Ćutim reče.
  Sva se u srcu smutim; ćuti, dojti neće.
"Ah, rajski mladiću!" - Ić ću. - "Kamo?" - Amo.
  "Ah, nesriću...!" - Sriću odgovori samo.
Na po odgovara, što ja njeg uspitam.
  Jeda li me vara? Zato dalje pitam:
"Gdi si? Odgovori!" - Govori povrati.
  Mnim, u srićnoj gori, što prosim, ne skrati.
Mnim da ne produži želno Isus vrime,
  da se skoro združi srićna duša š njime.
Vapim: "Vrime drugo! Ah, kad se pridružim?"
  Ona ništa drugo ne reče neg: Družim.
Mnijah, sad se družim, ali ne priminu';
  zato opet se tužim na smrt meni linu:
"Ah, na što sam živa? Nije mi radosti!"
  Ona se oziva s polom riči: Dosti.
"Ah, moj nepokoju, pokoju nemirni!"
  Rič prisiče moju i veli mi: Mirni.
Zaludu zaziva nju srce i cvili;
  kada se oziva, same riči dili.
Vičem: "Gdi je strila, da u me uleti?"
  Kao da je bila blizu, reče: Leti.
"Ako leti, što je da ne dojde?" - Dojde.
  "Ah, kroz srce moje što ne projde?" - Projde.
"Ne ćutim, da projde. Ah, na pomoć koga
  zvati ću, da dojde, ja neboga?" - Boga.
"Bože", vapim tada, "usliši moleću!
  Vidiš suzu sada ti roneću." - Neću.
"Ah, moja Ljubavi, udri me, razluči,
  od tila izbavi i ne muči!" - Muči.
Onda kao da se oda sna probudim,
  kakve ja čuh glase, razmišljajuć sudim.
Nije Ljubav prava, nego Jeka bila,
  koja glas odava; kamenska je vila,
vila u pustih gorah rođena odavna:
  nit je vidla mora niti polja ravna,
u kamenju šuplju nit mrtva nit živa
  u pustošnu duplju skrovito pribiva;
nit bosa nit gola, nit pije nit jide,
  nit kada iz dola svoga kuda ide.
Mučat nikad neće; valja među svima,
  kad što tko njoj reče da rič stražnju ima.
Nejma ništa svoga, riči nje su blago,
  ima i daje toga koliko ti drago.
Od naravi nima, ne zna progovorit,
  nego kad rič prima, znade odgovorit.
Ako tko zaviče i koga zazove,
  rič na po prisiče, taki se ozove.
Traži, kad si čuo, ne najdeš ju, gdi je:
  usta je i uho, drugo ništa nije.
Od pastira Jeka zove se, jer ječi
  i sva od nje zveka pusta gora zveči.
Kada glas udara, gdi je špilja pusta,
  odskakajuć vara iz nje šupljih usta.
Tako ja uboga, kad prvi put dojdoh,
  da nije ovdi koga sumnjeć, vikat pojdoh:
"Je li tu tko stoji?" - Stoji reče čisto.
  Srce mi se uzboji, je li za me misto.
Vapim: "Hodi amo!" - i taki se sitih,
  jer čuh amo samo, ima Jeka biti.
Nije čovika živa; siguran je, rekoh,
  tko s tobom pribiva, drugo moja Jeko!
Dragi moji, ova vila i vas vara;
  vila nije nova, neg i u vas stara.
Što je varovita moje Jeke vika
  nego li od svita ispraznosti slika?
Nju na pomoć viči; kad ju počmeš zvati,
  obilna u ričih nje će tebi dati.
Mlogo obećava. Prosi blaga, blaga
  glasom ti odava, ništa ne pomaga.
Reći ćeš: o Jeko, sada od rečena
  kako je daleko, znadem, do stečena.
Blago, dika, svašto, s čim ufanje pita,
  rič je, prazno, tašto, ne čini te sita.
To naprvo daje govoreći Jeka,
  kada glas odaje i što sve nas čeka.
Život vitrom ide, vrime, dobra dila,
  dok od smrti pride i skrati ga sila.
Smrt, što mudri sude, jest života jeka:
  kakov život bude, takva me smrt čeka.
Kano u pustoj gori jeka govorenju,
  tako odgovori pusta smrt činenju, -
pusta, jer opusti mrtva; da što ide
  š njime, ne dopusti; sama dila slide, -
dila, smrt kojima odgovara slična:
  zla zlima; dobrima dobra, u vik srićna.

XV.
Zabava vrimena u ljubavi i uzdisanje Rožalije.

Nitko sad se neće između vas čudit,
  niti da mi teče dugo vrime, sudit.
Kad sunce ističe, ljubav moju budi
  i slatko potiče, da se ne utrudi.
Probudena, novi život, velim, sveti
  ja hoću dan ovi, Isuse, početi.
Kad žarko i vruće na podne uziđe,
  srce mi goruće višje k Bogu iđe;
kad u večer zajde, da mi Isus sviti,
  da ga srce najde, k njemu svu noć hiti,
ter se suprot noći od života tužim,
  jer mi nije moći da se š njime združim.
Srce mi zacvili i od želje sane:
  ah, da se zabili zora, da mi svane!
O kad mi istečeš, sunce i dan srićni,
  koji zapast nećeš, jerbo si dan vični!
Tugujem u tmini brez svitlosti tvoje:
  o Isuse, sini, ti si sunce moje,
da te vidim, ljubim, da s tobom pribivam,
  da te ne izgubim, da te uvik uživam.
Kada vitar puše, mislim: "O da hitri
  uzdisi od duše lete kao vitri!"
Kada kiša pada, velim: "Suze puste,
  gdi ste?" - jošter rada da su višje guste.
Velim, kad niz brdo led rastopljen teče:
  "Što se u plač tvrdo srce razić neće?"
Velim: "Linu mene što na zemlji veže?
  Nut, ruke zelene hrast u vrh proteže!"
Kad je lito, kako srce gorit neće?
  Kada žarko tako sunce žeže i peče,
zovem vrime svako litno i goruće,
  jer rajsko jednako sunce mi je vruće.
Kad je jesen rodna, iziskujem dila,
  jesu li ugodna Bogu, čista, zrila.
Ne znam što je zima, kad me oganj grije:
  koga ljubav ima, zime u zimi nije.
A kada prolitje zemlji studen svuče,
  da ju u novo cvitje i zelen obuče,
želna tilo svući i život umrli
  cvilim uzdišući u raj neumrli.
Ah, u cvitnjak ovi, pokoj duša srićnih
  sad me Ljubav zovi, - cvitnjak želni, vični!
Tako služim Bogu, zabavljam se s time,
  vas život zvat mogu od ljubavi vrime.

DIO TREĆI

I.
Ljubav Rožaliju zabavlja s prikazom mora kano prilike od svita. Vidi svoju lađu.

Još da me zabavlja ljubav u samoći,
  viđenja mi stavlja različna prid oči.
Sada kaže more brez kraja široko
  i vodene gore kipeće visoko:
oda strana sviju vitrovi se ljute,
  jug se i siver biju, morsko polje mute.
Lađe su brez broja, k brigu putujući
  idu: srićna, koja do njega dokuči!
Grad je ondi; š njime kraljica od grada,
  diva, kojoj ime jest Blaženost, vlada.
Ona, kada stigne koja lađa u luku,
  slavni vinac digne, pruži s vincem ruku
i na jadro stavi veleći: "Počivaj
  i pokoj u slavi na vike uživaj!"
Ali što se zgađa? Brodeći viteško
  jedna od sto lađa steče vinac teško.
Nije čudo: kada vitra sila dune,
  kako strašno tada more se uzbune!
Rasrdi se, vrije i od zemlje crne
  skoči ter se vije, val na vala srne.
I još sila veća vitarna navali
  dižu u nebo pleća brodoviti vali;
kao jurišom iđu oblakom se priteć,
  da na njih uziđu, penjaju se hiteć.
Oblak će poškropit voda, rekoh, sada;
  u dno će se utopit pakla, kada pada.
Lađar tužan što će? Ne more oteti,
  privari se, poče ludost svoju kleti.
Vidi prije smrti, grob vodeni zine,
  živa će proždrti; on i sve mu gine.
Što je ruka znala, ne zna, jer je otela
  krmu sila, pala jadrna jest jela.
Buka je, plač, praska, višje ufanja nije,
  raspuknuta daska smrt vodenu pije.
Vidla sam jednoga ja pogibje broda,
  bilig Ružičnoga na njem biše roda,
gdi oko pećine goleme i tvrde
  more bljuje pine od naždrte srde.
Sila od vitara kad pritisnu ljuta,
  vidim, brod udara u nju mlogo puta.
Još mi srce stine od pogibe one:
  eto naša gine lađa, eto tone!
Ja niti upitah, nego Ljubav poče:
  "Eto slike svita, tko ga vidit hoće!
Svit jest more; ide lađa, idu ljudi,
  dokle k vičnem pride brigu, čovik trudi.
Ah, malo domakne k tomu brigu srićno,
  mlogo duša smakne utopljenje vično!
Mlogo lađa more, ali višje ljudi
  brez prave pokore potopi svit hudi.
Srićan, vitri koga i napasni vali
  ne primogu: Boga neka u vik fali.
Mučno lađa cila ostati će, koja
  kao ohola krila prostre jadra svoja
i po sridi sići pine morske smije.
  Tko će tako ići, on siguran nije.
Od morske se sride daleko ukloni:
  koji put svoj slide krajem, srićni oni!
Vidiš lađu eto, koje pokraj briga
  jadro je napeto bilije od sniga,
kako srićno brodi", kaže govoreći,
  "igra se po vodi kao ptić leteći."
Gledam jadro, koje tako mirno hiti,
  na njemu se moje, vidim, ime sviti.
Vidim dvi divice: Ufanje je jedna;
  drugoj tuga lice ne smuti nijedna,
Sigurnost se zove; na pogibne staze
  dvi divice ove, kada voze, paze.
Srićna, rekoh, lađa, kad je u vašoj ruci,
  znadem da pogađa pravim putem k luci.
Poče lađa plivat, a one brodeći
  započeše pivat, vitrom govoreći:

1.
Pušite, hitri, u jadra, vitri,
  vitri mirni, lađi virni!
  Pade siver, prista jug.
Vodene gore ne pruža more,
  neg počiva, vas poziva:
  zapunite, put je dug.

2.
Vitrići male rugaju vale,
  valja brodit, lađu vodit,
  napeta su jadra sad.
Punuše milom u jadra silom,
  ide sada lađa rada,
  vitrić služi sam njoj rad.

3.
Nut morske zvizde, puna je gizde!
  Koji traže, njima kaže
  put na mora srićni kraj.
Zvizda je rana i u po dana
  čudno sviti, za njom hiti
  lađa sad u željni raj.

II.
Prikaza na livoj strani dvojputja, kako mami i vara Svit i Dika.

A u drugo vrime zabavljenje drugo
  prikaza i š njime zabavi me dugo.
Činja mi se, kano Ljubav oko zore
  povede me rano blizu jedne gore.
Došli jesmo bili, gdi na glasovita
  dva se puta dili dvojputje od svita.
Put, na livu koji zahodeći hodi,
  svit slidi i svojih roba mnoštvo vodi:
okovani robi zlatom kažu, s koga
  i tko nje pridobi u zlo ropstva toga.
Svit zlatom i blagom koga ne zaslipi?
  Za njegovim tragom ljudi vrve slipi.
Prid nje novce hita, i jer lakomosti
  nikad želja sita ne zna reći dosti,
vrve premda trudni, nisu željom slabi,
  na to jaki i budni, da koji što zgrabi.
Novac se u ruku iz ruke kotura,
  jagma je u puku, jedan drugog tura.
Naprid i za njime Brige lete blide,
  kao da svaka ima sto godina, side.
Nit je čudo: tko se priko reda stara,
  prije dobi kose učine ga stara.
Ne puste ji niti za čas jedan sisti,
  nit zaspat, nit piti, niti mirno jisti.
Da se ne obline, sve su uz njih blizu,
  potajno ji kine i srca jim grizu.
Ah, lude trgovce, rekoh, jerbo znadu,
  da zdravje za novce i dušu prodadu!
A na strani Dika na pristolju siva,
  mameć naslidnika družbu nje poziva.
Nju slide nje kosit, kopat, orat, žeti
  i tovare nosit naučeni kmeti,
ne iz sela rodom darovčene vune,
  neg s mlogom gospodom slavni mači, krune.
Ona krila dili, da k visokoj srići
  poletivši s krili k njoj uzmogu stići,
gdi se jest uznila na oblaku jasnom
  Proglasica vila sideć s trubljom glasnom.
Š njome navištiva fale, da tko čuje,
  s falom se oziva, čudi se i štuje.
Kada što navisti i svitu proglasi,
  lete svuda listi, zvone slavni glasi.
O ludi, jer luda jest cina i hasna
  blaga, brige, truda, plaća je rič glasna.
Ah, što je od riči i od glasa manje,
  s kim se čovik diči? Nije plaće tanje.
Čas je glasa vrime: kad se čuje, dojde
  i svrši se s time, - kad si čuo, projde.
Kod nje vila druga od jednake ćudi
  za vrimena duga živit s perom trudi.
Pero je uzela vrimenu iz krila
  i smrti otela oblast smrtnih strila.
Zovu Uspomenu: pisati u knjigu
  od ljudi spomenu slavnu ima brigu.
Ne boji se smrti: prvo će njoj strile
  nego će smrt strti vično pero vile.
Premda smrt umrli život uzme tila,
  čuva neumrli od imena vila.
Ne da smrti svega čovika, uzvisi
  po imenu njega i kano uskrisi.
To vele. Ah, tašto dobro, jer imade
  on na svitu, za što mrtav nit ne znade!
K njima mlogi leti, ali na vrat pade,
  Crna, da uzleti, srića mu ne dade.
Crna srića oči sveže, da nit vide,
  kao u crnoj noći, kud se, kamo ide.
Još jamu jim kopa; u tom radost ima,
  kao da se topa igra, baca š njima.
I još što se zgodi! Nenavidost muče
  i na prstih hodi, da perje izvuče.
Zato mlogi pada, snage u krilih nije:
  ona tomu rada u srcu se smije.

III.
Prikazanje pet Ćutenja varajućih.

Kada ova vidih, opet onda mene:
  "Sad nadalje idi!" Ljubav opomene.
Idem. Nuto, dica krilata, malena,
  veseloga lica, puna i rumena!
Pet Ćutenja tila - ah, petera braća -
  mlogim uzrok bila jesu vičneg plača.
Ime je prvomu Vid: sve vidit hoće,
  hitre na svašto mu oči taki skoče.
Šarene su svite: kao zvizde u noći,
  nikad gledat site, na njima su oči.
Ogledalo ima kao oko dvoje
  i kaže u njima oštroumje svoje.
Štogod lipa, mila vidit oči traže,
  čarovita dila staklo čudno kaže:
misec, zvizde, zoru, sunce, more, riku,
  polje, kuću, goru, cvitje, zemlje diku.
Skazat izgled kipa često mu je drago
  vile, koje lipa lica sve jest blago.
Drugi brat se zove Slišanje i zato,
  da on sluša nove stvari, pazi na to.
Drago mu je šutit, što goder se radi;
vas dan može ćutit, da mu ne dosadi,
pisme, šale, ptice, ali kad uzsluša
  glas tamburske žice, uzigra mu duša.
Ćud tamburom kaže, nju nosi uza se,
  š njome glas svoj slaže, želju uha pase.
Kakvu cinu ima ušiju, zlamenje
  viseće na njima jest drago kamenje.
Na odići uši vise, nit se tuži,
  nit mu tko zagluši, kad riči produži.
Mirisanje treći brat je; njegva svita
  mogu pravo reći da je od cvitja kita,
jer je vas u cvitu, cvitje zlatom veže
  i na kitu svitu kao nos proteže.
Miris od dragoga cvitja i lipota
  druga njegovoga jest duša života.
Nos i oči slipe mastjom dragom maže;
  s tim se, veli, kripe vile, ali laže.
Mirisom se pasti pogibno je; ćuti
  mlogi, da od masti sva se glava smuti.
Smijuć se podaje kitice, za koje
  mami da prodaje vila blago svoje:
blago, cvit od svete i lipe čistoće,
  venut od uzete, jao, kitice poče.
Četvrti brat, gladno Okušenje, nosi
  s medom vince ladno, i da kušam, prosi:
napija i pije, a med obliziva,
  kušat svaki smije, jer svakog poziva.
O kako se straših, kad vidih da zmija
  u rumenoj čaši ružno se privija,
i kada zagleda, da leti prosuti
  iz lažljivog meda roj od pčela ljutih.
Ćutenje je peto Doticanje, od koga,
  što je čisto i sveto, čuva tila svoga.
Gorji brat od kuge, ako kad ne smakne,
  ne uzbigne šuge, koga se on takne.
Nikad nejma mira, smijuć se u šali
  sve u drugog dira, da srce opali.
Kad se s kim rukuje kao prijatelj pravi,
  zaside mu kuje; kada grli, davi;
komu usta svoja prigne, koga ljubi,
  lice mu od gnoja i krasta pogrubi.

IV.
Prikazanje ostalih svitovnih veselja i njihovih naslidnika.

Za tom bratjom hode - dica li su bila,
  koji kolo vode, ili sabor vila? -
Sloboda života, Himba, puna zala,
  Smih, Dragost, Lipota, Pisma, Igra, Šala,
Veselje i š njime njegva sestra Radost,
  kratkih krila Vrime, kratke dobi Mladost.
Nosi piti Radost, s alvom svoje pite
  kuharica Sladost, a Raskošje kite.
Šarena na njima kao prolitje svita,
  a u licu svima cvit od mlada lita.
Oči su jim crne, zorno žute kose,
  skačuć kano srne cvitje beru, nose.
Pisma vila zače, što god glasom može,
  što je vila i braće, svi š njome glas slože.

1.
Beri, vilo, beri, brate,
dokle svitak dragi cvate,
  vince vijmo, glavu krunimo!
Amo, mladi, evo mlika,
amo, stari, evo lika,
  vince pijmo, čaše punimo!

2.
Amo, družbo, leti vrime,
cvit života sane š njime,
  smrtna hiti noć od žalosti.
Uzdu pusti, želje pasi,
srce siti, žeđu gasi,
  dok se sviti sunce radosti.

3.
Sunce iduć naokolo
izvijati uči kolo,
  s hitrim skokom tanac vodite.
Gore željom vile mloge,
na igru ih srbe noge;
  zovu okom, k njima hodite.

4.
Što stojite, bratjo draga?
Eto izgled našeg traga
  put je pravi, svit naš slušajte.
Crvenoga eto naše
veselja su pune čaše.
  Da ste zdravi! S nama kušajte.

5.
Ah, nemojte mladost gubit,
s tugom morit, s postom ubit!
  Za to lita nisu mladosti.
Ona ima igrat, gostit,
a starost se plakat, postit,
  kad je sita veće radosti.

6.
Nek za pećom kašljuć doma
moli z didom baka roma,
  nek ne dadu lica viditi.
A od prve junak brade,
i kad vile cvitu mlade,
  ćud imadu našu sliditi.

7.
Skrušenja je gorko ime,
pokora je teško brime,
  stražnja dila tužne starosti.
Nek se u prsi istom tuče,
kad s postelje smrt povuče,
  kad je sila, - bude zadosti.

Nuto tužna čuda, virovati htila
  ne bi: odasvuda tiskom vrvi sila
obodvojeg spola, svake vrsti i ćudi,
  od polja i vola, igle, puške ljudi,
bogati i djaci, kraljevići, cari,
  ubozi, težaci; mladi, sridnji, stari.
Kad Stid, divac sveti, vidi bisne čete,
  da slide prokleti put od vične štete,
vinac mu rumeni od ruža problidi:
  "Jao", reče, "meni!" i vas se zastidi
ter sakrivši oči reče: "Bižim čista:
  u takvoj grdoći nejma za me mista."

V.
Dušnoga Spoznanja ogledalo Sloboda od života razbije; zauzda ju Strah Božji, ali se uzde oslobodi

A Dušno spoznanje koje ne počiva,
  neg dušu na znanje duši prikaziva,
bludnike sustavlja, prid njima kud hode,
  trnje ljuto stavlja, u prsi š njim bode.
Ogledalo nosi, vapi: "Gledaj, tužan,
  i promisli, tko si! Grd jesi i ružan."
Ne mogu podniti; kakav grih jest, vide;
  svaki bižeć hiti i od njega ide.
Ali da pobigne tko, nije to moći,
  za čas jedan stigne, stane mu prid oči;
silom se pridruži, kaže čisto tko je,
  komu grišnik služi, i u duši što je.
Videć niki sebe zacvili: "Ah, što sam!
  Ja li služih tebi, griše, lita osam!"
I natrag se vraća. "Ah, ja li, crn krivac,
  stegnut se od plača mogu? Tvrd sam živac!"
Sloboda života skoči, pita: "Gdi je
  ta ružna strahota? Tko me plašit smije?"
Ogledalo zgrabi: "Daj strah griha kaži,
  ter mi tvoje da bi bojali se laži!"
Na tle š njime lupi: "Sad straha u grihu
  pogledaj, sad kupi!" A vile se smiju.
A Spoznanje svoje lice zemlji prigne,
  cvili: "Jao, što je?", vapeć k nebu digne.
"Strahu Božji, dođi! Vidiš, gorko plačem.
  Grišna srca prođi ljutim tvojim mačem."
Kao po mraku slipu munja se raziđe,
  žarki Strah u kipu anđeoskom priđe;
zagrmi; iz ljutih očiju i lica,
  da se vas zbor smuti, žarka munja sica.
Strahovit u svemu strašno glavom klima.
  Mislim, uzdu čemu on u ruci ima?
Ljutim mačem siva, vas sabor zamuči;
  vidivši, što biva, Sloboda se skuči.
Kad Strah uzdu stavi na nju, svi problide;
  misle što se spravi, koja zla još slide.
Škriplje, grize žvalo kao ždribe, koje
  jošter nije znalo, prva uzda što je.
Sloboda, budući da s imenom ćudi
  jednake jest, svući ropstvo s glave trudi.
Da joj zapovida uzda, to pripustit
  neće, nego od stida radi nju izustit.
Spomina se što je, što bi, kuda dojde:
  srce to njoj troje kao mačem projde.
Sama sobom vlada; ne da se da koja
  oblast nju nadvlada; gospoja jest svoja.
Misli ljuta, kako sad svojovoljnu diku
  u grdomu tako pati oglavniku.
Zato poče tresti z glavom, naglo skoči,
  ali se otresti, vidi, nije moći.
Žvalo grize, žvače, grižnjom zube tupi;
  otima se, skače; naprid, natrag stupi.
Gori glavu digne, trza š njome doli,
  prije neg ćud prigne, mrtva pasti voli.
Tako tvrdousta nigdi vranca nije:
  hrče, krivi usta, petom hita, bije.
Naglo se zateče, o tle sobom lupi
  i svu da uteče ljutu silu skupi.
Ćud većma utvrdi, jid u njoj zakipi,
  užge se, rasrdi, srdžbom snagu kripi.
Sad glavu proteže, sad glavom zakreće,
  a Strah uzdu steže i š njom ju okreće.
Još se ne podlaže, ne staje se mučit,
  rukom se pomaže, neće uzde učit.
Sili se izmaknut, ne pusti se vodit:
  ali će se smaknut ali oslobodit.
Kao da je bisna, usta joj se pine,
  puca uzda tisna; trga se da skine.
Što ne more sila! Puče uzda, palo
  od pomamna dila je pinasto žvalo.
Ćutenja doteku i vile ostale:
  "Da si nam zdrav!" reku; jakost, sriću fale.
"Da si nam zdrav!" slože dignuvši glas veći;
  vape što tko može, drugi put i treći.

VI.
Strah Božji kaže livoga puta svrhu, Zmaja paklenoga.

Strah mačem zamahne karajući opaku
  družbu i na strane sve leti po zraku.
Zrak se vas rasviti užežen od mača,
  a Strah njoj se priti i vapeći vraća:
"O nesvisni, kuda? Nuto svrhe puta!
  Koja nosi tuda vas nesrića ljuta?
A tužan tko tamo jedan put posrne,
  iz tebe se, jamo živa, on ne vrne.
Kad se primiliva Bludnost, kad svit mami,
  kada Dika siva, da k sebi primami,
na što svit dospije? Diku, radost dragu
  što slidi? Sve prije ti stavi na vagu.
Kamo ćeš izaći putem ovim, koju
  budeš svrhu najći? Plaću gledaj tvoju.
Kad k napasti stupiš i srce pridadeš,
  što i po što kupiš, gledaj. Sada znadeš."
Gledam na kraj puta, vidim golemoga
  Zmaja, ružno žuta, modra, zelenoga.
I na crne gore pruža se iz dola,
  zja, proždrti more s volovima kola.
Dva ohola roga diže, krivi oči:
  strašnog čuda toga gledat nije moći.
Dva su žrvna oči izvaljene; sada,
  rekoh, u me skoči strila, eto pada!
Dime mu se uši; tako oblačnog dima
  niti, kad se puši, ljuta Etna ima.
Kad zubima škriplje i s krili klepeće,
  od straha se ciplje drvje, gore ječe.
Pakao jest, nije list moj priko mire.
  Ah, tko grišit smije, nejma žive vire.
Od gubice pine vise, a udara
  krvava, kad zine, kao magla para.
Što jest grlo, usta što strašno široka?
  Oganj, propast pusta i brez dna duboka.
Tako žestok plamen ta živa peć bljuje,
  da se topi kamen, od dima zrak truje.
Eto naslidnici Svita i Slobode
  i služeća Dici srca kamo hode!
Gladna u vike zmija, sve se u nju hita,
  sve ždere, sve zija, nikad nije sita.
Kad k sebi povuče što, prid usta vrati
  z bičem repa tuče, s nokti drpa, mlati.
Iz vične čeljusti, što zgrabi i dere,
  nikad ne ispusti, muči, siče, ždere.
Plač je, vika: "Jao, o svitu prokleti,
  u koju sam pao, uzrok mojoj šteti!
Jao, jasnost Dike, koja za čas sinu,
  u crnu na vike promini se tminu!
Jao, o ludosti, s tebe, jao, steći,
  o kratka bludnosti, muke strašne peći!
Jao, kako dugo? Vazda! Jao, tako,
  o vazda, neg drugo gorje si zlo svako!
Ah, hoće li ikad ljuta sila stati?
  Jao, neće nikad otpočinut dati!
Nikad - vazda - dvoje tužno, strašno ime,
  jao, u paklu koje jest najtežje brime.
Jao, da bi, jao, Bog vrimena malo
  za pokoru dao! Jao, vrime je stalo!
Stalo je zaludu, pravda neće dati,
  na svojem je sudu rekla: "U vik pati!"
Čuvši tužni jao, cvilenje i huku,
  tko bi se lud dao, mislim, na tu muku?
Dao od svoje volje? Jao, eto se daju,
  da ji u vik kolje, paklenomu zmaju.
U vik, - nije od cvila i od plača hasne,
  za dobra su dila veće ure kasne.
U vik, - leti sada vrime, poslije stane,
  vične smrti kada strile njega rane:
poslije umrla puta, ah, ne leti vrime,
  zmaj ga operuta, krila proždre š njime.
Vikovičnost vije ondi kolom svojim,
  proklet viče: "Nije hasne suzam mojim!"
O paklena zmijo, kad je plaća tomu
  takva, tko bi smio pristat k putu tvomu?
Pripado se, sva se stresem od strahote,
  od viđene sva se smućujem rugote.
Ne straše se srne tako, kad ji s hrti
  lovac na hit svrne od olovne smrti, -
nit se golub stisne tako nit trepeće,
  kad se na njeg tisne jastreb i zateče, -
nit ovca prid oči videći iz gaja
  da gladan vuk skoči, kao ja od zmaja.
Oči krajom skuta sakrivši, ja rekoh:
  "Ljubavi, s tog puta bižimo daleko!"

VII.
Na desnom putu Rožaliju susriti diva imenom Milost, koja grišnike u čudni od pokore vrutak poziva.

Odosmo. Na strani desnoj nuto čuda!
  Idu odabrani, put je u raj tuda:
od svetih plemenit stopina put raja
  uz goru kamenit, uzak, strm do kraja.
Nas s jasnima krili jedna diva srite:
  nije ni snig bili čist kao u svite,
svitli okrug duge na glavi joj siva,
  nije u licu tuge, radosna je diva.
Milostivne oči, pogled blagi i mili,
  kakva je, svidoči, u svojima dilih.
Milost njoj je ime; pomnjivo se brine,
  teško griha brime da s grišnika skine.
Ona njemu sviti, zove ga, priteče,
  na pomoć mu hiti, ako i grišnik neće.
Brez nje nije snage nikakve u ljudi,
  ona ćudi blage prva nje probudi.
Nikog ne siluje; najprije put kaže,
  s čovikom diluje, virno ga pomaže.
Slidi dobra dila; da ne izopači
  od napasti sila srce čuva, jači.
Duše od griha crne blagim glasom diva,
  jeda li se vrne k njoj koja, poziva.
Ide i putem livim, da putnike vrati,
  mlogo premda krivim ljubavi ne krati.
Koje Bludnost, Dika i Svit robe sveže,
  od ljutih krvnika sužanstva odveže.
Kad pruža kao svoje nokte zmaj i ziva,
  mlogi jesu, koje i onda dobiva.
Poginuše pusti, da kano iz pakla
  i iz zmaja usti ne bi nje izmakla.
Kada tko otiđe tvrd od nje bižeći,
  još slidi i iđe za njime leteći.
Kao munja siva i pameti bolju,
  da slidi, otkriva stazu, giblje volju.
Zove srce gluho i studeno topi,
  a s nebeskom suho rosom milo škropi.
Da srce opako na pravi put vrati,
  višta je svakako da se priobrati.
Sad pastirom biva, dušu, ovcu dragu,
  gleda, iziskiva po zahodnom tragu.
Sad od oca prsi, milosrdja krilo
  kaže, da pomrsi, što god je zla bilo.
Sad ruke protegne, na vraćanje lina
  da sebi potegne i zagrli sina.
Prijateljski blagim okom ga pogleda,
  željna pomoć s dragim srcem ga prigleda.
Sad mu pripovida od griha grdoće
  i prid Bogom stida, straha, krivnje, zloće.
Sad svituje, pita, što bi, kad smrt reče:
  "Ići jest iz svita", - nek taj glas priteče.
Dok je vrime, neka na to pomnju stavi,
  da i naglu čeka, nek se na boj spravi.
Ako tko primine, smrt mu napomina:
  "I tvoj život mine!" Kad? Smrt nije lina.
Da se grišan siti, prid oči mu baca,
  kakav on će biti, glave od mrtvaca.
Tako sad obuče kano smrti sliku,
  sad pravde goruće prilikuje viku,
s gromovitim suda stražnjeg glasom straši,
  da od dila huda grišnu želju plaši.
Oda sna mrtvoga jeda li probudi,
  grišnika gluhoga trubljom strašnom budi.
Užge višje puta pravde vične plamen,
  srca otvrdnuta da rastopi kamen.
Sada radost mirnu i raja lipotu,
  fali neizmirnu sad Božju dobrotu.
Sve čini: svituje, uči, nagovara,
  zove, prosvitljuje, priti se i kara.
Na vrstu se mlogu ona priobuče,
  da stranputne k Bogu dušice privuče.
Želi pomoć svima kao mila mati,
  istinom se ima diva Milost zvati.
Kad sin i od zloće oboli, pogrubi,
  još ga pazit hoće i prudit mu ljubi.
Zove ružne, slipe nemoćnike i viče,
  da se peru, kripe i od boli liče.
Na početku gore živi vrutak teče:
  "Evo od Pokore vrutka" Ljubav reče.
Čudno kupalište: mlogo nemoćnika
  u to utočište ide tražit lika.
Ima čudo dvoje: tu rana zacili,
  i još crno što je, čisto se obili;
to jest kad se skruši tko i priobrati,
  pokornoj se duši lipota povrati.
Vidla sam u ptici, koja dojde k vodi,
  grišne duše slici, da se čudo zgodi:
doleti od strane live kao tužan
  na brig vode znane gavran crn i ružan;
kupa se, umoči i udara s krili, -
  čudo! na brig skoči golub čisto bili,
k Milosti poleti biliji od sniga
  i od nje odleti u visinu briga.
Kod kriposnog vrila Pokora pribiva:
  lica tužno mila, oka suzna, diva
porušena svoje nikad nije svukla
  crno ruho, koje prvo je obukla.
Lice koprenica nje tanka sakriva,
  kao pokornica da se stidi kriva.
Boke s užem stišće, vinac trnje golo
  na glavu pritišće, da bi oštrije bolo:
čudo se š njim zgodi, vinac taj jest cvao,
  a kad ga se dodi ona, cvit jest pao;
glas je, Radost vila da u prvo vrime,
  kad jest cvao, bila je krunjena š njime.
Noge jesu bose; niz rame prosute
  i s pepelom kose tužne su posute.
Ljut bič s gvozdenima zvizdami uza se
  kao oružje ima, oružana na se:
š njime, dokle more ruka podnit boja,
  udre, siče, ore, kopa leđa svoja.
Tužno lice doli naslanja na ruku,
  nju na brig, od boli daje izgled puku:
uzdiše i sva se s groznim plačem škropi,
  kao od juga da se snig prolitni topi.
S plačem se umiva; kad u prsi tuče,
  tada jačjim liva virom suze vruće.
Suze nje su dilo, o njima je živa,
  sebe kripi, vrilo svoje nadoliva.
Ljubljeno ga prima, tko se dojde prati;
  uči, pomnju ima, što mu valja znati.
Tko uz goru iđe, triba mu je grihe,
  jer š njima ne priđe, da opere prije.
Mandalina ista s Petrom kod ovoga
  plakala je mista zloće griha svoga.
Tu u mramornomu kipu tužno kleče
  i u pokornomu stanju kano ječe;
kao da su krive prilike, kroz oči
  kamen suze žive sveudilje toči.
Tužan kamen daje nauk srcu od puti,
  kakvu, kad se kaje, valja da bol ćuti.

VIII.
Putovanje različnih putnika, osobito mučenika, prikaziva se.

Uz drum mloge staze različne se vide:
  na njega svi paze, kud goder tko ide.
Gledat je lipota: uzlaze po brigu
  različnog života po trnju i snigu
muške, ženske glave svake vrste, koje
  nastoje da prave slide staze svoje.
Pod križom viteški Isusa vojnici
  slavno put svoj teški slide duhovnici.
Odluka put kaže, koju svaki gleda,
  prate i nje straže, naredbe od reda.
Odića ji dili, ali svi jednoga,
  i crni i bili, služe kralja Boga.
Idu i ostali, na vinčanju ruku
  koji su si dali, i svoj jaram vuku.
Idu, koje sada tuguju brez druga,
  jer najdenog pada na nje mlogo duga, -
udovice, ako i jadno nevoljne,
  jer Bog hoće tako, s time zadovoljne.
Idu i umorni starci, grihe mlade
  skrušeno pokorni oplakati rade.
Idu moleć babe, krunice potežu,
  jer životom slabe skoro se razvežu;
za desetkom svakom u prsi se one
  lupajući šakom ječe, suze rone.
Idu od mladih lita u čistom životu
  čete bila cvita čuvajuć lipotu.
Idu, ali mučno, bogati, i zato
  na rajska naučno nije vrata zlato.
Ah, višje sirota, s kima se svit stidi,
  krstjanskih dobrota put lasnije slidi.
Ide, koji hoće, - nit silit nit kratit
  tko može, - od zloće sam se bude vratit.
Tu jest prilaz staze strašne, priko koga
  mlogi slavno gaze slideć kralja svoga.
Tu od svake ruke, kuda valja ići,
  straše oko muke, oganj, kamen, biči,
oštra od gvozdja kola, noži, mači, pile,
  kopja, sablja gola, uža, križi, strile.
Neg nije nijedna tako muka ljuta,
  da umrti žedna straši srca od puta.
Kao da je ravnica, idu vridni fale
  stari, slabi, dica i divojke male,
nit strah krvav smeta ić po smrti tragu,
  jerbo vira sveta čudno jači snagu.
Svit viteza neće takve vidit volje,
  kad se biti teče na junačko polje:
srca tako nije na hrvanje spravna,
  premda u njemu vrije žestoko krv slavna.
Lete, nit se straše pred srdžbom krvavom,
  brane slavu naše vire svojom glavom.
Od nikakve dobit sile se ne dadu,
  prilaz strašni probit i svu silu znadu.
Srićne znadu čete slavnih mučenika,
  kakve vince plete njima vična Dika.
Znadu svrhu svoju: slavom budu cvali,
  ako u tom boju budu mrtvi pali.
Prid njima je vrla jedna diva išla
  i s križem prodrla put, kuda jest prišla.
Križ i ključe ima od čistoga zlata,
  da otvori š njima rajske dike vrata.
Ona čini jaku slabost, s križem kripi,
  š njim sviti u mraku, da put vide slipi.
Diva to je Vira, koju s paklom jaka
  proganja i tira Nevirnost opaka.
Vidivši nje slavi crnoj da zastupa
  Vira, muke spravi, viče, grmi, lupa.
Radi, da se osveti, da ne vidi žive,
  nit gledat križ sveti može niti dive.
Nju grdi i psuje, loži smolom vatre,
  sablje, mače kuje, da križ š njima satre.
Nje vojnike truje, mori tugom glada,
  strilja, kamenuje, oči jim izbada,
na križ diže, veže, para, dere, vuče,
  na kola rasteže, siče, tare, tuče.
Ali za tilesa rumeni vojnici
  ne mare; nebesa vide, lete k Dici.
Jasna Vire slava sja niti se mrači,
  diva kripka, zdrava od sile se jači.
Ne pada joj dika, neg još raste ime,
  jer krv mučenika jest krstjana sime.
Nit joj muke škode, nego gdi krv teče,
  vitezi se plode novi od nje veće.
Neće nikad pasti, do svrhe će svita
  slavno s križem cvasti diva nedobita.
Stat će nemaknuta na način od stupa;
  svaka sila ljuta jest slaba i tupa.

IX.
Prikaziva različne dive imenom kriposti, imajuće pomnju na putnike, koje diva imenom Ufanje pivajući pokripljuje.

S putnici Milosti vide se po gori
  i dive Kriposti kao zvizde u zori:
prva Ljubav Boga, druga iskrnjega,
  učeć kao istoga sebe ljubit njega;
Mudrost budna oka; s mirom Pravde i Triznost,
  Jakost privisoka, prignuta Poniznost;
Uboštvo brez tužbe, Čistoća sva bila,
  Posluh radi službe imajući krila;
Milosrdje, drago nevoljnim, i svima
  Blagodarnost blago dileć, koje ima;
Istina, u dilih i u ričih virna,
  i o čiju milih Čednost, Krotkost mirna;
Bogoljubnost sveta i podnest pripravno,
  što god srce smeta, Ustrpljenje slavno.
Kripostan svakomu daju nauk dive,
  kako triba komu da na putu žive.
Što ja vidit mogoh i što svaki znade,
  Ustrpljenju mlogo truda put zadade,
ali se ne smuti; što goder se zgodi,
  diva se ne ljuti, vedrim čelom hodi, -
hodi, niti staje, k svakom na sve strane,
  nauk svima daje, s kim se tiše i brane.
Jerbo tko je, komu što to trpit nije?
  Na svitu ovomu tako srićan gdi je?
Kuša svaki, što je nevolja i tuga;
  ćuti svaki svoje, gospodin i sluga.
Tuga, koja cvili pod priprostom vunom,
  ima i u svili stanje i pod krunom.
Daje nauk diva: "Sinko, valja znati,
  da druga jest kriva staza, dakle pati.
Kralj tvoj jest prošao s teškim križem svojim,
  da i ti pošao bi s križićem tvojim.
Ustrpi se malo, to malo u vike
  bude tebi cvalo na vincu od dike."
A Ufanje diva u svitah zelenih
  obstrta i živa sva viđa se meni.
Ona slavne iz skuta vince prikaziva
  i za umor puta oblakšat popiva:

1.
Hodi, trudi, nemoj stati,
pomnjiv budi, pokoj dati
  trudu hoće vični stan.
Priko vrha ove gore
jur jest svrha; nuto zore,
  jur se bili rajski dan.

2.
Lip je vinac; ako neće
s trudom linac da ga steče,
  ni li takav slip i lud?
Ah, ne kasni, pokoj mili
i dvor jasni s malo dili
  steć za kratak možeš trud.

3.
Kako mlogi svitu služe
i ubogi još se tuže!
  Praznu daje plaću svit.
Njegva dika svitlo svane,
nejma vika, brzo sane
  kao u večer slabi cvit.

4.
Stoj viteško, pati, idi;
nije teško, plaću vidi,
  manji od nje trud jest tvoj.
S vincem vičnim čas Bog plati,
s čudom srićnim priobrati
  on na biser vrući znoj.

5.
Ako blago triba dati
i sve drago, i to pati,
  još rad život isti daj.
Misli na to, s tim se kripi:
stečem za to vinac lipi,
  stečem slavu, pokoj, raj.

X.
Čudno vrilo želje od raja od udarca strile izvirajuć; priobraćenje strile na stablo pomu iliti palmu.

Nasrid gore znano svima čudno vrilo,
  i od želje zvano, Ljubavi jest dilo.
Kakvo čudo to je, kad voda proteče?
  "To jest strile moje dilo," Ljubav reče,
"kad se davno hitih, za kazat upravni
  koji ima biti put u pokoj slavni."
Gdi u kamen strila udari duboko,
  voda se izlila jest skačuć visoko;
leti gore; znade, od strile leteće
  da vrutak imade, zato gori teče.
Nebeska je strila; srca probuđiva,
  koja budu pila, u raj voda živa.
I to ima čudnu svrhu voda ostalih:
  srca ladi trudna, razlađena pali.
Znadu, koji piju: od strile goruće
  uzeše, da griju, vode čudno vruće.
Kad se nje ja napih, želja mi se užeže:
  "Ah, kako," zavapih, "ladi, kako žeže!
Nejmam mira, Bože, nit ovdi pribivat
  željno srce može; k tebi ide počivat.
Na svit ovaj mrazi, želja mi ga mori,
  ah, po kojoj stazi stignem bržje gori?"
"Kada vodu ovu," reče Ljubav, "kuša
  David, žeđu novu zaćuti mu duša.
Dosadi mu krune jasnost; uz to vrilo
  u kraljevske strune udre, piva milo:

PSALAM 41.

Kao vruć jelin, Bože mili,
  k vrutkom voda željan sili,
  duša moja želi k tebi,
  jer pokoja nejma u sebi.
Duša željom sva goruća
  žeđa vičnjeg i moguća
  vrutak živi Boga živa,
  da ga vidi i uživa.
Uza mi je tilo. Š njime
  koje će me rastat vrime!
  Kad prost iz nje srićan pojdem
  i prid lice Božje dojdem!
Ne stadoše ronit oči
  suze ob dan i po noći;
  kano tilo hranom kruha
  š njima kripim slabost duha.
Dodija mi i zagluši
  rič svagdašnja tužne uši;
  nikad srcu mira nije,
  sve mu veli: "Bog tvoj gdi je?"
U toj tugi, kad od tvoga
  obećanja milosnoga
  ja se smislih, plač se osuši
  i radost se izli u duši.
Jer u misto stanja čudna
  pojdem; duša željom trudna
utrnut će željni i vrući
  svoj u Božjoj oganj kući.

Drugo nije manje čudo od prvoga,
  vridno jest na znanje dati i od toga.
Odskočivši strila, koja zlato prvo
  goruće je bila, sad je od pome drvo.
Oštrina propade u kamen brez sile,
  kano kad se sade stabla, pusti žile,
odebeli, ide, raste hitro gori,
  i poma izide u naravskoj kori.
Strile gornja strana, perje zvana prije,
  učinjena grana na listje se svije.
Zaludo se ljuti zima, siver puše,
  nit listje požuti, nit se grane suše,
nit može porobit snig zelene dike
  niti mraz pridobit, stalna je u vike.
Od nje putnik uči kriposno se vladat,
  što na putu muči i smeta, nadvladat.
Na stablo se jedna naslanjaše diva,
  koju moć nijedna nit sila dobiva:
Stalnost, diva jaka, nesrićna i srićna,
  sve sebi jednaka, neganuta, vična.
Između sveg zbora diva osobiti
  vinac od lovora divu stalnost kiti,
jer lovoru, budi kakvo goder vrime,
  niti jesen hudi niti poraz zime.
Stalnost od zelene grane ne uvridi
  ništa: niti vene nit kada problidi.
Kopjem stablo svoje čuvajući straži,
  da tko kite koje otkinut ne traži.
Stoprv kad dovrši tko trud puta svega,
  z darom slavne svrži diva kiti njega.

XI.
Prikaza nove staze k divi imenom Samoći; k njoj pustinjaci idu. Paula i Antuna sastajanje.

Zatim Ljubav mene: "Gledaj stazu ovu,"
  opet opomene, "vidiš četu novu!
Stabla su visoka, a u strašnom dolu
  staza je duboka po kamenju golu.
Pustinjaci kuda idu, imaš hodit;
  suđeno je; tuda u raj ćeš pogodit.
Uzić je teškoća na višje, gdi diva
  imenom Samoća vlada i pribiva.
Diva suha, blida, pustinjakom svima
  ona zapovida i upravlja š njima.
Nija vidla grada, tu među kamenjem
  vodicom se vlada i trave korenjem.
Nit se razgovarat mogaše brez druge
  nit na koga karat, u miru brez tuge.
U pustošnoj gori ništa ju ne smuti;
  kad Bog što govori u srce, to ćuti:
ćuti, razmišljava, uzdiše i moli,
  plače, pogledava sad gori, sad doli.
Navlastito kada i ptica počiva,
  ob noć s tim se rada slatko naslađiva.
Nje ćud zvizde znaju, u nju se zaglede,
  kad iduć njoj sjaju i moleću glede.
Dugo nije diva ova znana bila,
  kao samoživa biše istom vila:
za nju ptice i zviri same znaše prije,
  neg se glas raširi i razazna, gdi je.
Za nju prvi znao jest, kad amo zajde
  još mladić Pavao, on nju srićom najde.
Vidiš najprvoga brade bile i duge
  starca Pavla, koga slide čete druge:
Antun s učenici i Silvan, s očima
  zanešen u dici rajskoj, ide š njima.
Slide odmetnici svita, nejma broja,
  slavni dobitnici, ištuć novog boja:
Pakomija, kosti premda teško vuče,
  jošte muči i posti, s užem leđa tuče;
Hilarija iz stana izić tilesnoga
  i Agaton dana bojeć se smrtnoga;
Doroteo sidi i u kukulice
  krijuć Pambo blidi s Dositeom lice;
Arsenio, koga mladi cesarići,
  meštra prije svoga, poštovaše riči.
I različne družbe, stari, mladi jedni,
  idu putem službe Božje gladni, žedni,
niti trudne smeta, što na putu svojem
  hodeć lica sveta oblivaju znojem.
Svaki pravo sudi: valja silom ići,
  triba da se trudi, tko će pokoj stići.
Pavao kod ladna vrila i jedne pome
  obra špilju, gladna da se hrani š njome.
Listjem se odiva; nikad ništa krivac
  tilo umrtiva sveti samoživac.
Osamdeset lita i osam sad ide,
  nit ga oči svita od te dobi vide.
Ali drugi eto starac pristar veće,
  jur devetdeseto godište mu teče:
Antun, otac sveti mlogih naslidnika,
  duhova prokletih strah, pustinje dika.
Na njega hudobe nut kako nasrnu
  strašno, da pridobe, da ga s puta svrnu!
U prilici zmije, svinje, lava, vuka
  duh pakleni vije, svižde, hruče, huka.
Ali plašljiv nije sveti opat tako,
  gledeć se nasmije i reče ovako:
"Da vi što kriposti imate, bi bio
  za nahudit dosti jedan, da bi smio."
Potpirajuć svoju štapom starost projde
  i u špilju, koju znade, k Pavlu dojde.
Ah, što onda reče! Starci, riči vaše
  nikad pero neće ispisati naše.
Sastaše se oči, a dva srca mila
  jedno k drugom skoči; ljubavi je sila.
Poznadu se, nije znanjem starim oka,
  neviđeni prije do onoga roka.
Antun Pavla, njega Pavao naziva
  i iz srca svega grleći celiva.
Sidnu starci sveti kod vodice ladne,
  i gavran doleti, da nahrani gladne.
Gavran, Pavlov sluga šezdeseto lito,
  da sebe i druga svog nahrani sito,
nije po samuna, nego nosi cio,
  za gosta Antuna da dopade dio.
Tko ga lomit hoće? Jedan drugog nuka,
  nit Antuna poče nit Pavlova ruka.
Budući za svoje sluge da ga udili
  Isukrst, na dvoje kruh sam se razdili.
Blaguju, o duhu zabavljeni veće
  neg o čudnom kruhu; i Pavao reče:
"Jur šezdeset projde lita, i jednako
  svaki dan mi dojde ptica čudna tako
u kljunu virnomu k običajnu stolu
  noseći samomu ručak kruha polu.
Na došastje tvoje Isus po gavranu
  za vojnike svoje podvostruči hranu.
Njegva nam je dala to ljubav; ah, njemu
  budi dika i fala u vike na svemu!"

XII.
Rožaliji, kad pozdravi divu Samoću, Ljubav svrhu puta prikaže, lipotu mista i cvitnjaka nebeskoga.

"Jao, puta mučna k ovoj divi!" rekoh.
  "Hodit nenaučna ne stignem daleko.
Ali jerbo želim pozdravit Samoću,
  što god Bog da," velim, "putovati hoću."
Ter po strmu brigu i kamenju idem,
  po trnju, po snigu, po jamah k njoj pridem.
Divi se poklonim; ona pogled mili
  kaže mi i s onim srce k sebi sili.
Progovorim: "Zdravo, divo uzdisana,
  svetih gora slavo, sad mi srićno znana!
Dojdoh se poklonit tebi, volju moju
  pod oblast priklonit i pod volju tvoju.
I ja sam obrala sriću tvoje družbe
  i srcem se dala u stan svete službe."
Zagrli me i reče: "Sestro, srce moje!
  Srce - što ćeš veće? - sad jest stanje tvoje.
Da si amo zašla, čestito to tebi!
  Srića te je našla, u dvor zove k sebi.
Neću ti govorit višje; srićna hodi,
  Ljubav će otvorit vrata, kud put vodi."
Ljubav istom strilom svojom me se taknu,
  a ja za čas s tilom k gradu se primaknu,
i kroz tisna vrata kad s Ljubavjom projdo,
  u grad vas od zlata čudeći se dojdo.
Temelj slavnog grada jest kamenje drago,
  koje sve nadvlada svita ovog blago.
Srebru cine nije nit svitlog poštenja,
  zlata svitlost gdi je i zvizde kamenja:
od dijaspra zidovi, od bisera vrata,
  a gizdavi krovi i tle jest od zlata.
Kakvo to jest misto, znat morete lasno,
  gdi se s nogom isto tlači zlato jasno.
Posrid grada teče vode žive rika,
  rika slađa veće od meda i mlika.
Pokraj briga, kako rajska rika hodi,
  svaki misec svako stablo voćem plodi -
stablo od života; nit pristupit smije
  od smrti strahota, život vični gdi je,
nit sunce zapade, da prikrati dana;
  što jest mrak, ne znade srića svitlog stana.
Dan se vični bili nit oblačna koga
  žalost kad rascvili, srca su vedroga.
A cvitnjak je milo i radosno misto,
  od raskošja dilo i veselje isto.
Tu se pramalitje rajsko uvik mladi
  nit venut zna cvitje, koje se prisadi,
nego po naravi našeg suncokreta
  k višnjem od ljubavi suncu se okreta:
mučene ružice, đurđic tihi i mili,
  ponizne ljubice, neoskvrnjen lili;
drvce božje mirno i suncokret srićni,
  sunce slideć virno, njem u svemu slični;
rožmarin trpeći, u vrime studeno
  ufanje uzdržeći živo i zeleno;
tulipan pobožan, gori usta dižući,
  kako jest uzmožan k Bogu uzdišući;
vesele iskrice od ljubavi, koje
  svite se i lice dižu u nebo svoje;
vinci od metika, kojih u po zime
  zelena bi dika stalna svako vrime;
svake karanfili vrsti i lipote,
  kakve jesu bili na zemlji dobrote.
Mučim gledeć, samo rekoh: "Srićna stana!
  Koja vodi amo, srićna desna strana!"

XIII.
Prikaza kužnoga pomora u Siciliji.

Želite li znati višje? Još gledanje
  jedno ću vam dati na žalosno znanje.
Pero mi trepeće, ne da se primaknut
  k listu, premda neće nas se to zlo taknut.
Ne bojte se štiti, od vas nijednoga
  neće živa biti do došastja toga.
Ne znam, kuda, kamo zaneso se, gdi sam, -
  tako strašnog čuda jošter vidla nisam.
Čudna jedna vila, ružna, blida, žuta,
  noseći kup strila hiti strašno ljuta.
Maglu iz usti bljuje na način oblaka
  i istoga truje s maglom zdravje zraka.
Otrovom se hrani; šta se goder takne,
  mučno lik obrani, otrujući smakne.
Kakva je to vila? Ne more bit druga,
  nego je Smrt bila ili smrtna Kuga.
S kojih dojde strana, znati se ne more.
  Je li izbljuvana iz dna Etne gore?
Prid njom leti blidi Strah, a teško može
  da ju mršav slidi Glad, crn, suhe kože.
Strilja, i u koje kuće vrata zgađa,
  u naglom po troje mrtvih se nahađa.
Čudna bolest! Ružni napnu se mijuri
  na smrt, ako kužni gnoj iz njih ne curi,
i gorji od toga još čiri žegući,
  kano žestokoga od ognja gorući.
Ah, kud oganj ovi kao s vitrom ne priđe!
  Po selih, gradovih, svuda se raziđe,
niti je zlu lika, nit ga zadržava
  prah od bolesnika, niti mast, nit trava.
Pomoć je jedina: biži brat od brata
  i otac od sina, divojka od svata;
biži drug od druga, kći od majke svoje,
  ne zna smrtna tuga, komu jest rod koje.
Biži, - ali tko će od vile pobignut!
  Leteć, koga hoće, može strilom stignut.
Stigne, - nit pogleda kakav li je, tko je,
  udara brez reda na sve živo što je.
Nit se sa svim zlatom bogat ne otkupi,
  da k njegovim vratom ona ne pristupi.
Ili je siroma ter se snižno moli,
  ili svitlog doma, strilom valja doli.
Niti perom mojim niti iskaza s usti,
  kako zemlju svojim pomorom opusti.

XIV.
Plač Sicilije. Skaže se Milosrdje imajući u ruci cvit od ružice. Pomor pristane. Prilika je Rožalije, proti kugi odvitnice.

Razmišljajuć kužna silu od pomora
  Sicilija tužna plakaše kod mora:
"Ah, ja li sam, koju tri nadmorske gore
  i kraljicu svoju kružeć štuje more!"
Zacvilivši skine krunu s glave svoje:
  "Idi, kruno, gine sad kraljestvo moje!
Ah, što cvilim: gine! Ja kraljica prije,
  sad mi niti sine od kraljestva nije.
Porazi me vila crna, kao robje
  moje je odnila kraljestvo u grobje.
O Mesino, gdi si, desno moje oko?
  Što si bila, nisi; grebje si široko.
Katanijo, što si? Za ukopat kosti,
  koje kuga nosi, nejmaš mista dosti.
Gdi jest puk tvoj sada, o Panormo bili?
  Vidiš kako pada, ruši se i cvili!
Gdi ste brda rodna, polja odabrana,
  bogata i plodna, Italije hrana?
Tko će sijat, nije; pomrli su kmeti,
  neg što kuga sije, to smrt ide žeti.
Zemlja crna mati gleda novo i čisto
  da mrtvacem dati može za grob misto.
Na što ja kraljica dojdoh tužna i pusta!"
  K nebu plačuć lica okrene i usta:
"Jur jest tuge dosti, kad će biti svrha?
  Vidiš, Bože prosti, jur jest priko vrha!
Nitko proti tebi zato se ne tuži:
  svaki kriv je sebi; što pati, zasluži.
Zaslužiše puka grisi višje puta,
  da ga udre ruka tvoje pravde ljuta
i da lica tvoga ne bojeć se zloba
  s pedepsom kužnoga ukopa se groba;
da ju Etne plamen zažge, proždre more,
  da obore kamen grobni na nju gore.
Ali milost tvoja i blaga dobrota
  veća nego moja jest bila grihota.
Ah, nek veće duga od osvete stane
  ruka; nek se druga od milosti gane!
Ako vridna toga nisam, kako znadem,
  vridne roda moga odvitnice imadem:
Agatu i divu Luciju, da mene
  zagovori krivu i tebi spomene,
i rajske ostale sad dvorane tvoje,
  koji tebe fale, cvitje gore moje.
Amo na nas lice, na nas pogledajte,
  pomoć, odvitnice, vi svojima dajte!
Uzdisi mogući i prošnja jest naša,
  kad nas priporuči Bogu vridnost vaša."
Nut, magla se dili ter se razgaljiva,
  zrak se drago bili, nebo razvedriva,
sunce željno sine i radosna duga -
  zlamenje da mine skoro kužna tuga.
I vidih u zraku, da z družbom leteći
  Kuga u oblaku ružnom bižeć ječi.
A u kratće svine lipotu svog kruga
  i tužnu obsine Siciliju duga.
Na dugi sideći Milosrdje diva
  i ružu noseći radost navistiva:
"Sicilijo, nova ruža tvoje gore
  eto sad te ova sama pomoć more!
Molba tvoja vruća i suza prolita
  kod Boga moguća jest plod ovog cvita.
Ona nebo probi, prid pristolje zajde
  Božje, milost dobi, ružu ovu najde.
Tari suze, čelo vedri, crno svuci,
  raduj se, veselo sad ruho obuci.
Cvit jest odabrani, mirisa moć jaka
  od kuge obrani, čisti otrovu zraka.
Kripost ovog cvita u špilji neznana
  višje pet sto lita biše zakopana.
Našast sad na diku svitlu ide sebi,
  u ovomu liku bude obramba tebi.
Ali nije za te samo, neg u njemu
  proti kugi cvate svitu pomoć svemu.
Nebeskomu daru na vično zlamenje
  valja na otaru da skažeš poštenje."
I kad, da podade ružu, ruku prigne,
  viđenje se ukrade i od oka digne.
Ljubav pako reče: "Čudo to u cvitu
  sad nitko znat neće, skrovito je svitu.
Odvitnicu zvanu vilovi došasti,
  ružu sad neznanu, budu vidli cvasti.
Kad osmog Urbana imena ovoga
  Rim vidi obrana za pastira svoga,
onda, premda kasno, s mirisom će dahnut,
  prvi put i jasno slavom kano svanut.
Sicilija mati, da kužnu bol gasi,
  prva hoće znati, da svitu razglasi.
Dostojan cvit raja posvud se raziđe
  i do svita kraja glas od njega priđe."
Tako me pohodi Ljubav i na službu
  još mi često vodi anđeosku družbu:
da me razgovore, k meni se nasele,
  kad sa mnom govore, slatko me vesele.
Još mi prikaziva (kakvo čudo to je?)
  z dragim Majka Diva sinkom lice svoje, -
lice ono, koje za pogledat moći
  jedan put bi svoje vridno izgubit oči.

DIO ČETVRTI

I.
Rožalija napast paklenu prikrstivši se otira i napisanom odlukom pokripljuje se.

Neću tajit, koja trpim priko volje:
  tisna špilja moja bojno mi jest polje.
U ovoj samoći, premda sunce siva,
  sa mnom kao u noći crni mrak pribiva.
Ako se usine i što svitla zraka,
  od slipe je tmine strašnije i mraka.
Vidim i ne vidim: što mislim, to vidim,
  i da bolje vidim, s krajem oka slidim,
da se ne pripadem, jer da bi uprla
  oči, ja bi - znadem - od straha umrla.
Sad ništo proleti isprid mojih vrati,
  sad opet doleti i k špilji se vrati
ter me kljunom tipa; crna krila ima
  i iz krili sipa strah ružnoga dima.
Nikad ne miruje: sad krila raskrili,
  k meni zaviruje, očima zakrili;
Sad s krili klepeće, sada naglim mahom
  udari u pleće i u srce strahom.
Snebivam se. Što ću, tko će me sahranit?
  Sama, premda hoću, ne znadem se branit.
Prikrstim se: eto, strašno naletenje
  pobignu na sveto od križa zlamenje.
Ružno kukajući očito svidoči,
  kako štit mogući križ jest, kakve moći.
Što ja štitom time jaka ne bi smila?
  Bi se i sa svime paklom hrvat smila.
Idemo pismo štiti; odstupit ne mogu
  od njeg, virna biti hoću vazda Bogu.
Štijem i štijući od straha odanuh;
  vidim, ne znajući otkud kano svanu.
O nakazo, tko si? Prem ne gledah tvoga
  lica, znadem, što si, iz gnjizda kakvoga.
Tebe u bižanju kukanje izdaje,
  po svomu pivanju ptica se poznaje.
Ime ti jest Napast, jer tko slidi tebe,
  u zlo hoće zapast izgubivši sebe.
Znam da te poslaše paklene udobe,
  ali ne uplaše srca takve zlobe.
Nisam tako plaha da odlučak sveti
  od tvojega straha natrag ću uzeti.
Pisan on na vodi nije, da pomrsi,
  kad me strah ophodi, neg u stalnih prsih.
Znam, da sam nejaka, ništa nemoguća,
  ali z Bogom jaka i sve sam moguća.
Sama nisam, sa mnom Isukrst je: štita
  proti boju tamnom eto nedobita!

II.
Rožaliju napastuje Razbluda i nje sin Ljubićak. Štijući pismo stalna u svojoj odluki odgovori.

Opet zapovrnu Napast: nije ovim,
  nego još nasrnu većma bojom novim.
Nije strašna i grda; drugačije znade
  primoć srca tvrda grad kada napade.
Tim je strašna veće, čim manje; jer vara,
  mladog bržje meće pod oblast neg stara.
Ne smih od strahote prid njom dugo stati,
  premda od lipote dikom će se zvati.
Dojde, jao; vila od nikojih strana, -
  o da ne bi bila nikad svitu znana!
Vinac od ružica cvate oko čela,
  ružice su lica rumeno vesela.
Ružice su svite, prolitje su tkano,
  vezano na kite cvitje odabrano.
Razbluda je; mati sinka sobom vodi
  ne zna s mirom stati, na boj š njime hodi.
Ljubićak se zove, bludnu ljubav budi,
  na koju se love srca mlogih ljudi.
Vojnik ovi mali, dite na zlo budno,
  srca rani, pali striljajući bludno.
Strila je kitica, dar, posmih dragostiv,
  medena ričica i uzdis milostiv.
Strila je rumeni obraz, ali oči
  od strila ljubljenih najveće su moći.
Uzdahnuvši klima glavom, i medeni
  kakav pogled ima, mati obrati k meni.
Veli: "Što, Ružice, cvit gubiš mladosti?
  Ah, draga dušice, pokore je dosti!
O kraljevska krvi, mladići za tobom,
  tko će tvoj bit prvi, ginu među sobom.
O srdašce moje, s tebe srce cvili
  ćaćka i majke tvoje i s dušom se dili.
Ne mori ji dilje i od kamenitih
  gora tvoje špilje nemoj tvrđa biti.
Nisu gore za te, neg za ljute lave;
  tvoj stan dvor jest, da te svi ljube i slave.
Rodne tvoje ruže kako te ne ganu?
  Na tebe se tuže i od tuge sanu.
Kad se vratiš, one opet će se dignut,
  da ti se poklone, glavu svoju prignut.
Od radosne sile usta će otvorit,
  kao da bi htile 'Zdravo!' progovorit."
Razbluda mi ova. Ja pismo štijući
  obećah iznova, što u njem odluči.
Onda kao ljuta: "Idi, nevirnica!
  Idi," rekoh, "s puta, isprid moga lica!
Znadem cvitje tvoje, cvitjem si posuta.
  A u njemu što je? Zmija jesi ljuta.
Mlogi tvoj rob veli, da je ruža lipa;
  ne zna sam što želi, jer jest ljubav slipa.
Tko lud glas tvoj čuje, on jadan ne znade,
  kako tvoj med truje i na što napade.
Slatke riči daješ, usta su od meda,
  srce, s kim izdaješ, od otrovnog leda.
Veliš, da me zovu ružice domaće,
  tvrdokornost ovu ćaćko s majkom plače.
A da plačuć vide, u ružicah kako
  na nje sliku ide svita dobro svako!
Ruža, koje cvate u zori lipota,
  u večer ocvate; slika je života.
I ruža i radost ima trnje svoje,
  gorkost tužnu sladost, a smrt mame tvoje.
Ter da ovo mene varanje obrati,
  zaslipi, okrene, učara i vrati?
Rožalija hoće da se u dvor vrne,
  da s pirom čistoće cvit luda oskvrne?
Ne, ne! Ako s mista i otidu gore,
  Rožalija čista nit hoće nit more.
Ja sam zaručnika kralja odabrala
  i njemu do vika viru i srce dala.
On, da mene steče, život svoj izgubi, -
  ah, može li veće da zaručnik ljubi?
Ter da mojoj sada ja ugodim puti,
  a on pun od jada gine u mukah ljutih?
Mojoj glavi spravljam ruže od radosti,
  a njegvoj ostavljam trnje od žalosti?
Otale i s tvojim, Razbludo prokleta,
  sinom! Što me svojim on pogledom smeta?

III.
Rožalija s bičem pristraši Ljubićka, koji s Razbludom pobigne. Rožalije suze na ruže bile, a krv na rumene se obrati. Zafali Gospi.

U to uzeh u ruke bič srdita na me
  misleć, koje muke trpi Isus za me.
Ljubićak videći: "Jao, majko!" reče,
  od straha bižeći k njoj u krilo teče.
Skoči i ona plaha š njime ne znam kamo,
  niti se od straha povratiše amo.
A ja grišno tilo započeh pokorit,
  da bi uzmožno bilo ljubavi odgovorit.
S udarcima ljuti od gvozdenih biči
  raskošje od puti ne pristajem sići,
dok suze niz lica, s leđi krv ne livam
  i tvrdi grišnica kamen ne polivam.
Nek me, kako može, špilja kamenita
  tugovat pomože s žalostjom polita.
Ali nut kamenje, nje da se žalosti,
  neg plodi zlamenje čudno od radosti:
rumene se vide ruže, gdi krv pada;
  gdi suze, tu ide bila ruža sada.
Od drugih ružica ja se onda sitih,
  od kojih krunica Gospina se kiti.
Da napast Razblude ja pridobi stalna,
  valja ljubav bude Gospi da zafalna.
Na glavu odvitnice triba je da stave
  moje molitvice vinac ove slave.
O (mislim) da kako pozdravi te, Divo,
  anđeo, ja tako možem čisto i živo!
I patrice uzeh; molim, križ celivam,
  prolivajuć suze Mariju nazivam.

IV.
Rožalija, u snu hotijući zagrliti Gospu i Isuska, probuđena najde se držeći u ruci križ i patrice. Ljubav ruže u vinac plete. Nauk.

Kad dovršim sveto Marijansko dilo,
  zadrimam, i eto što mi se je snilo:
Viđa mi se Diva prid očima mojim
  da u zlatu siva z dragim sinkom svojim.
Zvizde krune glavu, nogam se podlaže
  Misec i nju pravu Gospu od neba kaže.
Suncem je obstrta; sinka križ jest slava,
  kojim jest satrta moć paklena lava.
I nut, čudno sva se špilja priobrati,
  kao od lica da se nebeskog pozlati.
Drugo špilje nije viditi zlamenje
  neg priprosto prije, sad drago kamenje.
Zlatno kamenitih na pećine stinah
  jasni se i sviti od bisera cina.
Misto trnja strmi po čudnomu zlatu
  zelene se grmi i biserom cvatu.
Mislim, gledam, gdi sam, moja špilja gdi je,
  jesam li il nisam, gdi bih vazda prije.
A k meni Divica i sinak medeni
  obratiše lica i pogled ljubljeni, -
pogled oni, koga premda u snu uživah,
  bude srca moga raj, dokle sam živa, -
pogled, srce koji tako mi potegnu,
  da slobodu mojih ruka ne ustegnu,
neg poljubit smijah celovom umrlim
  ruke i još htijah da nju i njeg grlim.
Ali u to vrime dignu se sprid oči
  viđenje; za njime, da sustavim, skočih.
Zavapim moleći: "O Divo, o Sinu!"
  križ njegov držeći, - i nuto, sve minu.
Probudim se, gledam; na viđenje moje
  misleći pogledam naokolo, što je.
Ositim se, kada sanjah, Gospu da bi
  sustavila, tada ja patrice zgrabih
i križić: doisto, najdoh se klečeći,
  krunicu namisto Gospe ja držeći.
O Sinu prilipi i pričista Mati,
  što me (velim) slipi i gledat vas krati?
Ne čudim se što je na prihod Divice
  u snu špilja svoje prominila lice.
Takvoga uresa jedan pogled more
  puste na nebesa priobratit gore.
Ljubav (vidim) uze onda ruže brati,
  na koje se suze i krv priobrati:
Majki bile dade, a rumene prije
  Sinku; druge stade da u vinac vije.
Ne plete do kraja; kada na po dojde,
  prikaza tog raja iščeznu i projde.
Onda u dragosti srce moje i slasti
  počme od radosti kao ruža cvasti.
Mislim, što jest služit Bogu, Boga uživat,
  u vik se š njim združit, u njem naslađivat.
Ah, kakva je srića njega u vike ljubit,
  ah, kakva nesrića u vike izgubit!
O svitovne ćudi! Kad Razbluda mami,
  što jest da poludi i da se pomami?
Što luda veselje, koje istom draži,
  a nasitit želje nije uzmožna, traži?
Što ne traži njega, koji jest pričista
  radost, blaga svega pun, lipota ista?
Viđenje prošasto, kad razmišljah što je,
  Ljubav krune zašto ne dovrši svoje,
u srcu se smetam, ništo će se zgodit,
  napast će, zgonetam, silu na me vodit:
u došasto vrime boj me čeka veći,
  valja vinac š njime dovršit i steći.

V.
Rožaliju Ispraznost svita napastuje.

I eto, ne projde sedam dana mirnih,
  šta se bojah, dojde; strah bi prorok virni.
Čudno slavna vila priđe iznenada;
  božica bi bila, da je moći, rada.
Na njoj zlato siva i kamenje drago,
  kao da ju odiva svega svita blago.
Kruna je od zlata i biserne sjaju
  zvizde oko vrata i na svite kraju.
Na način svitloga pristolja ohola
  od zlata čistoga jasne se nje kola.
A pauni, koji voze, puni gizde
  od repova svojih raširuju zvizde.
Okrug svita nosi, kao da vlada š njime;
  kad tko od nje prosi štogod, vara s time.
Zlatne mriže ima, nje na lov rasteže,
  ništa nego š njima svitli zrak poteže.
Poznah udilj, kakva vila ima biti,
  koju dika takva obsiva i kiti.
Vidim, pravo nije zlato, koje siva,
  laži i varke krije, jer se prominjiva.
Nejma zlato toga, ne tamni nit gine
  na način svitloga božurka i pine.
Očito mi dosti, kad vara i laže,
  da od Ispraznosti vila ta jest, kaže.
Vrat oholi diže i s očima kreće;
  da u svoje mriže zaplete me, reče:
"Što činiš u tomu grobu zakopana,
  svitu očitomu rođena i dana?
Digni se iz ove pustoši i hodi,
  kuda tebe zove srića, da te vodi.
Na diku te moju ona dade i stvori,
  da gospoju svoju Panormo te dvori.
Što činiš u tmini? Sa mnom ovdi sidi,
  rodu glas učini, da te sunce vidi.
O Ružo, od krvi spomeni se tvoje,
  slidi tvoj put prvi i nauke moje.
Ja sam ona koju vas eto svit štuje;
  on zapovid moju (kaže okrug) čuje.
Tko jest i ne želi biti, neg jest, veći?
  Svaki rad bi, veli, sriću bolju steći.
Za mene vojnici siku se u boju
  i krv mojoj dici prolivaju svoju.
Mudroznanac radi za me, štije knjige,
  nit mu kad dosadi trud od mudre brige.
Odluka je dika, da more drugoga
  priletit knjižnika slavom pera svoga.
I prid Isukrstom za me niki kleče,
  da tko kažuć s prstom: 'Nut pobožne!' reče."

VI.
Rožalija odgovori i s ogledalom svojim Ispraznost otira.

Onda ja na kamen gledam, pismom ovim
  potaknuvši plamen, odluku ponovim.
Ogledalo moje uzamši u ruke,
  promišljajuć tvoje, o Isuse, muke:
"Ja", rekoh, "ohola hoću se uzvisit,
  kad ga vidim gola i na križu visit?
Ja u cini ljudi i dvoranskih službah,
  on pogrđen hudih od laži i tužba?
Da Panormo štuje mene, slavi i dvori,
  Jerosolim psuje njeg na smrtnoj gori?
Kad mrtav zahodi on u crnoj noći,
  da na sunca hodi Rožalija oči?
O himbo, znam, što si i što obećavaš,
  što od tebe nosi svit i što prodavaš.
Ah, nesvisni zašto tebi ljudi služe?
  Daješ dobro tašto, nad kojim se tuže.
I neka bi bilo pravo dobro tvoje,
  koje ćeš u krilo isipati moje,
dokle živa i zdrava budem ga uživat,
  ah, dokle će slava jasnim suncem sivat?
Mogla bi ja zvati slavu sunce drugo,
  da bi mogla sjati kao sunce dugo.
Sunce, znaš, zapade i opet izajde,
  a slava ne znade izajći, kad zajde.
Posle nikoliko na svitu godišta
  što je svekoliko? Magla, vitar, ništa.
Nuto varke tvoje i što imaš moći!
  Ter š njima da moje ti zaslipiš oči?
Nikad, nikad! Volim ovdi da izdahnem
  nego da oholim lažima pristanem.
Idi, o napasti! Tko kad tvojoj slavi
  i taštoj oblasti svit pod noge stavi?
Kralj jest svita svega, koji s križem tebe
  i ponizi njega ponizivši sebe."
S ogledalom idem. Ispraznost kad vidi,
  da š njime ja pridem, zlata laž problidi.
Još se ne dotaknuh, i u maglu crnu,
  kada ga primaknuh, viđenje se obrnu.
Sad, Ispraznost što je neka svaki sudi;
  neka, velja(h), tko je lud, za njom se trudi.
Svitlost, koju ima, što je? Magla, sina,
  ništo svitlog dima, prazna u vodi pina.
Okrunjeni gdi su vladaoci svita?
  Kao da bili nisu; tko za njih sad pita?
Neumrla dika, glas zvoneći slavno,
  ne dočeka vika, zanimi jur davno.
Nije glasa glasu, svatko od njih muči,
  koji mniše da su umrt nemogući.
Gdi su starih kao od gradova gore?
  Tko bi kazat znao? Sad vol ondi ore.
Tko bi reći htio? Gdi je nikad davno
  čudan varaš bio, sad je polje ravno.
Što je bila vaša, Asijanci, Troja?
  Tužna marve paša posli grčkog boja.
Stari Rim, od svita kralj, i moć vojnika
  gdi je? Nedobita ukopa se dika.
Da se Augustu zgodi dojti, znao ne bi,
  kad po Rimu hodi; nije priličan sebi.
Gdi jest grobje kralja od Misira grada?
  Smrt sve tare, valja, smrvi i nadvlada.
Istinom tko zvati grobja grobje sada
  može? Ništa stati ne može, sve pada.
Gdi druge zidine, od svita čudesa,
  oholost visine pružeć u nebesa?
Ah, sve se obara; što stoji, upade;
  to vrimena stara i sadašnje znade.
Gdi su oni, koji kao sunce prostrše
  oblast ruka svojih? Nesta jih, pomrše.
Nit je oholosti nit je vidit blaga,
  nego Ispraznosti zlamenje od traga.
Vrime i život leti; na vrimena krilih
  kad život proleti znamo što smo bili.
I što jest svit, znamo, kako mami, vara;
  što daje, jest samo sanj prazan, glas, para.
Budi na milosti ovoj Bogu fala,
  jer laž Ispraznosti poznat mi jest dala.

VII.
Ljubav, kazivajući Rožaliji nedovršeni vinac, zapovidi primistiti se u drugu goru, otkud vidivši dvor svoj, nadvladajući napasti dovrši vinac. Privoli k tomu.

Ljubav opet k meni uniđe leteći,
  vinac nesvršeni u ruci držeći.
"Eto kruna ova," veljaše, "ružična!
  Još nije gotova tvoja kruna srićna!
Još lažljivi da te svit kako primože,
  kao jurišom na te udrit će što može.
Da dovršiš tvoju krunu, stoj viteški
  u stražnjemu boju i zasidah teških.
Do sad izdaleka boj bijaše mali,
  sad izbliza čeka napast da navali.
Valja ti na oči dušmaninu ići,
  koji će sve moći svoje silu dići.
Iz stana ovoga posli malo dana
  u misto novoga seli se medana,
pustoš nove špilje vrh visokih gora
  daleko tri milje od rodnoga dvora.
Svit po te će slati napasna mišlenja
  i stara će zvati doma poželenja.
Ah, koliko puta, nemoćna podnesti,
  kao napast ljuta tužno ćeš se smesti!
Na te će nasrnut, zapet varke svoje
  i opet se vrnut priko volje tvoje.
Prem se ne pridade i otvor zakrati,
  kucajuć dosade na tvog srca vratih.
'Što nećeš otvorit? Što si tvrda i gluha?'
  milo će govorit i zaglušat uha.
'Rožalijo, hodi, doma se odseli!
  Majku, ka te rodi, tužnu razveseli!'
Misli ove znadu čudno na se sveti,
  da se ne poznadu, obličaj uzeti.
Kao da bi dive iz neba dotekle,
  da te pravu okrive, ova budu rekle:
'Rožalijo, kada otud ćeš se dignut?
  Vrime jur jest sada krivu volju prignut.
Znaš dobro da ima koja jest pobožna,
  svojima starjima kći biti podložna.
Proti zapovidi svetinja nije sveta;
  promisli i vidi, jer te napast smeta.'
Misli u dvor bili, jer moguće jesu,
  na svojima krilih za čas te prinesu.
Pameti smetene, gdi si, nećeš znati,
  uzdišući mene na pomoć ćeš zvati.
'O dvori šareni,' često ćeš govorit,
  'sakrite se meni!' - i oči zatvorit.
Panormu ćeš vidit iz brda pustoga, -
  ah, kakov će slidit boj s pogleda toga!
Da te krv nadvlada smetenu sirotu,
  kazivat će grada domaćeg lipotu.
Udarit će misli, kao kad na polju
  grlicu su stisli jastrebi da kolju.
Udrit će u oči, većma u želju tvoju:
  u tom posvidoči stalnu ljubav tvoju.
To neg sve prošasto težje jest, boj veći,
  ali na došasto misli što ćeš steći.
S tim slavnim dobitjem naviti ćeš punu
  kao ružičnim cvitjem, koju vidiš, krunu."
Ja se onda poklonih ovoj zapovidi
  i srce priklonih da ju rado slidi.
"I na to gotova", velim, "jesam polje,
  pokli Božje ova jest naredba volje.
Srce je pripravno hrvat se do smrti,
  još, da vinac slavno dovršim, umrti."
Kada izgovorih to, Ljubav otide,
  a srce mi gori ćutim da uzide.
Ćutim na hrvanje ljubav slatkosilnu
  imajuć ufanje u milost obilnu.
Uzdišem: "O vrime kad to hoće stići,
  da se stražnjoj š njime obradujem srići!"

VIII.
Rožalija svoju knjigu dovršujuć njoj napokon govori.

Dosta veće. Kako, u kojoj sam strani,
  istinito tako ja sve vam obznanih.
Sad na svrhu stigoh, zato pismo skraćam
  i k tebi se, knjigo putujuća, vraćam.
Ti iskaži s usti i s ričma mojima,
  kakav stan moj pusti raj doisto ima.
Ti namisto mene rod moj razgovori,
  koji od tuge vene i s plačem se mori.
Kad me majka gledat zaželi, na tebe
  milo će pogledat za utišit sebe.
Gdi ja stajah prije, ondi te nastani,
  u škrinjicu, gdi je biser moj, sahrani.
Pustoš stanje moje, dvor pribivalište
  i stanje je tvoje blaga sahranište.
Nek jest; nisam koja tebi nenavidim,
  jerbo da jest moja bolja srića, vidim.
To još ne ostavi: prije neg te sahrane,
  ljubljeno pozdravi sve od moje strane.
Reci "z Bogom" - njima pisat nejmam drugo,
  nego želim svima živit sveto i dugo.
To ću prosit Boga u molitvah vrućih;
  ja prosim svakoga, da me priporuči,
da se od sad tako podnesem i vladam,
  da napasno svako varanje nadvladam.
Jošter želim jedno: da dvor rajske dike
  nas srićne zajedno sastavi u vike.

Sva ova neka budu na veću slavu Božju i poštenje svete Rožalije

                    - Uz dozvolu nakladnika Bulaja -