Poslanica Mavru Vetranoviću dubrovčaninu

Kriposti velika kojom je procvala
Grada Dubrovnika ureha nemala,
Ne vim ja ka je stvar uzrok ni ča mi je
Da sam kako mornar koji plav razbije
Koji se razbivši, kad na kraj iskoči
I sve izgubivši grozne suze toči,
Ter izglasa viče tuj škodu žaleći,
Zatim se zariče zakletve čineći,
Ako se dobavi polja ili gore
Da veće ne stavi stupala na more,
I gdi ga svak čuje odluku učini
Da već ne putuje po morskoj pučini,
A domalo potom ne zna ča je rekal
Ni ča se je rotom kunući zatekal,
Jere se povrati na pridnje živinje
I volju privrati na drugo želinje,
Ter bude jidriti gdino ga pokriše
Valovi sarditi i o kraj udriše,
Gdi prija malo dan jedva se obrani
Da zdrav izgazi van i život uhrani,
Tako t’ sam mnokrat ja zaradi saznanja
Tiral od mene tja pisni i skladanja
I druzim govoril da ću toj pustiti
I sam sam vazda mnil da će tako biti.
U mninju kojemu usprohode lita
Da mi se u temu već misal ne splita.
Taj posal u meni tako se raščini
Kako led studeni na sunca vrućini.
Kako da nikadar ne kušah taj dila
Ni općih taku stvar ni da mi bi mila.
Rad koga saznanja, uzroka rad koga,
posli ću t’ kazat ja srid pisma ovoga.
Kada bude zatim u nikomu čudu,
Ne znam kako ni vim, pisni me dobudu...