MOTTO.
Vazda sam maštao, odviše snivao,
Života ni mladosti nisam uživao,
Pa sva moja mladost pjesme su te.
D. M. Domjanić: Iz epiloga k prvom izdanju pjesama.

RIDI PAGLIACCIO!

Uz mukli tutanj zadnja gruda zemlje pade
Nad lijesom pokopane tvoje zadnje nade;
Ko gavranovi crni misli ti se jate
Vrh groba novog kružeć, raduju se strvi,
A tebi grudi dršću, glava trudna klene,
I s ugasloga oka suze vijek se rone;
Al utri suze, kukavica tek ih lije,
I smij se svome jadu, da ga svijet ne skvrne.
- Gle groba tamno ždrijelo, što se u njem krije?
U sagnjilom lijesu trulež, gadni crvi,
Pa ipak na njem mirisava ruža cvate -
U proljeću si svom lijepe sanke snio
O slavi o poštenju, sreći; kano sjena
Vijek lebdio je lako u snu i na javi
Pred tobom lik, u kom si sve to naći mnio.
A kad si došo do njeg - bješe samo žena! -
I kam bi ti se smijao, sanjaru ludi,
A on bar ima više srca nego ljudi!
Ridi Pagliaccio!
Na nebu su ti ideali zvijezdam' sjali,
A dobri ti ih ljudi s neba iščupali
I zgazili u blato, a ti se sada čudiš.
To tebe boli, hoćeš da poludiš -
- Što ljubiš zvijezde, ideale nebom loviš?! -
I ljubio si djevu, usne bujne, slatke,
Ko zora bješe lijepa, kao ljiljan čista.
Njoj ti si robovao mnogo dugo ljeto,
Tad odrinula tebe kao tuđe pseto.
Ta to je od vjekova priča uvijek ista!
Kad prošao si šumom pokraj guje glatke,
Je l'? ogadila ti se, bježao si od nje,
A kad si guju k svome srcu, luda, svio,
I otrovala tebe, svisnuti si htio.
Tko tuj se ne bi nasmijao baš od srca.
Da sve ti dršću grudi, suza okom vrca!
Ridi Pagliaccio!
Zar komedijaš samo sav svoj život nisi
Na daskam', ali onim, koje svijet jesu?
Nad zipkom već se zastor diže - gluma poče,
A ti si tužan - smij se, puk veselja hoće.
Ta na smijeh tvoj on čeka, plaćen od njeg ti si.
I taj je Judin dinar krvlju stečen svaki.
Pa nek ti grud krvavi, sakrij velom ranu
I mladost mrtvu, nade, sreću pokopanu.
I smij se, dok ne dođeš do pred vrata raki.
Lakrdiji će tamo kraj - i tebi - biti.
Sa dasaka ćeš opet među daske tada,
I smrt će čitav svijet tvojih boli, nada
Koštunjave iz ruke šakom zemlje skriti.
Stog nagni k ustim kupu žića, punu žuči
Pa baš kad misliš, da ti srce mora pući,
Ridi Pagliaccio!

UMIRANJE

Zvonjava tužna, žalobna ruha,
Lake ko sjene koprene crne,
I vijenci prate slavna mrtvaca,
A narod k sjajnom pogrebu grne.
Sklopljene ruke, spuštene vjeđe,
Mirisni rupci dižu se k oku:
Istisnut treba suzu bar koju,
Narod da vidi žalost duboku.
Kićeni govor, jecanje muklo,
Pjesma i cvijet nad sjajnim lijesom,
Udova hvata rukavicom grudu,
Baca je u grob divnom noblesom.
Pao je lijes u grobnicu usku.
Liju se suze, granje vijori...
Povorke nesta, samo se vjetrom
Nošena pjesma propasti ori
Kroz puste pute i kišu hladnu,
Dok voda skuplja grobu se na dnu.
Pjani grobari ostaše sami,
Zagrću zemlju u dubokoj tami.
- Tako vam umire čovjek.
A ovdje svijetle, šarene halje,
Rumene usne trepte od smijeha,
Pleše se divlje, ljubi se žarko,
A grudi bijele dršću od grijeha -
I ja se vinuh u kolo šumno,
Privijam k sebi procvalo žiće,
Djevica puplje, pričam im strasno,
Prekidam smijehom turobne priče.
A nitko ne zna, ne sluti nitko,
Da jedan život u meni mrije - -
Tek u tvom oku hladna je zima,
Na tvojoj usni posmijeha nije.
U srcu mome svemir je čitav
Hladan i pust, tuj polegoh sada
Mrtvo božanstvo, san moj i svijet;
U nj tek vjerovah, njemu se nadah -
A tvoja meka ubi ga ruka,
Ipak te grlim okolo struka,
Zamamno glazba dvoranom zamni,
Plamen treperi i pogledi plamni.
- Tako Vam umire duša.

CONFITEOR

Ja ne vjerujem u tvog oka sjaj,
U one puste modre zagonetke,
Gdje gledao sam neba vedri kraj
I na njem same plavomilja cvijetke.
I nebo tek je pustolina nijema,
Gdje samo beznađe se rodit zna,
Kad u njem ljubavi, božanstva nema,
Životvornu da njemu dušu da.
Nit vjerujem u usne tvoje žar,
U onaj grimiz mirisni i cvjetni.
Tvog šapta zamamni i tihi čar,
I riječi žubor srebreni i sjetni.
Ko kapi vrela one su i hladne,
Pa mjesto, da mi srcu daše l'jek,
Odgrnule su rane davne, jadne
I dragom laži slomile ga tek.
U ljubav ne vjerujem, što je svak
Na cesti nudi i u društvu pjanom,
I skvrne čisti joj božanski trak
I sebičjem i laži neprestanom.
Il dobrotvornosti je časnom zovi,
Il vjernom ljubavi, što plamti svud,
Il kićeno o rodoljublju slovi,
To sve je laž, kad prazna vam je grud.
Nit vjerujem u mašte svoje sne,
O sreći koje nekada sam snivo,
To opsjena je lijepa bila sve,
Pa makar snivah tako bolno živo.
U sve, pred čim ko pred kumirom klecali,
I u čem svrhu zadnjoj čežnji zr'jeh,
Ja ne vjerujem; za čim srce jeca,
Još nad tim moj će titrat rug i smj'eh.
U život ne vjerujem taj, ni smrt,
Ta život umiranja lik je bijedna,
Kad davno ti i zadnji polet strt. -
A može l' mrijet misao i jedna?!
I što je smrt?! To čovjek uvijek pita,
Tek pregršt zemlje odgovor je nj'em.
Zar u tom blatu sva je svrha skrita?
Ni to ne mogu ja da vjerujem.
Al vjerujem u dalek ideal,
Pa makar ga i onda istom našo,
Na nepoznati prekogrobni žal
Kad jednom stupim, pošto dan mi zašo,
Kad život usne ili strgan svene,
U vječni beskraj mine čežnje vir,
I zasja zora bez noći i sjene:
U zadnje spoznaje duboki mir.

ŽIVOT

Htjelo bi mi se proći, daleko nekud, ma kuda,
Tamo, gdje nije čežnja ni ljubav sanjarska luda.
Od moga srca daleko, od pustoši i od gorčine,
Tamo, gdje život se živi, a ne bez svrhe tek gine.
Gdje nema sjete, u borbi gdje kamen i grudi se lome
Za sreću, makar i dnevnu, a ne za te smiješne fantome.
Čemu je ugasla mladost i zvijezda mnoga mi zlatna?
Zar samo zato, da rulje sve pogazi noga blatna?
Što su za plamenu ljubav ko uzdarje ljudi mi dali?
Samo su najbliži moji sav život mi otrovali!
Već mi dotužilo stradat u čamu i prijegoru nijemu,
Dok se naužili drugi, a ja sam tek čezno, a čemu?!
Ne trebam ničiju sklonost i milosti prositi neću;
Zahtijevam svoje pravo na mladost, na život i sreću.
Htio bih nekuda proći iz močvare te, iz tih laži,
K suncu i k mladosti strasnoj, to duša i tijelo mi traži.
Pa da i oslabljen klonem i sav da se slomim i starem,
Znati ću makar jedno, za život sam umr'o barem.

CARMEN

Od vjetra dršću rudasti
Valoviti i meki prami,
I zamr'o vjetru šapat tih
U mirisnoj i gustoj tami.
Za koga s usne žare se
Karanfili ti divlji sami,
Kud zagrljaj me drhtav, b'jel
Iz zmijski glatkih ruku mami?
Kud zoveš me, zar mir u snen,
Il kud u propast, o Carmen?
Ta ja bih pošo makar kud,
Al tvoje žarke zjene crne,
Nek skrije vjeđâ suton blag,
Od pogledâ mi srce trne,
I duša mi od žara mre.
S njih niče želja bujno cvijeće
I nijema bijeda pustog sna
I divlja čežnja plamne sreće.
Sav strasti čar, sav otrov njen
U pogledu je tvom, Carmen.
Al ipak ja bih otrov taj
Iz oka tvoga željno pio,
Pa onda glavu umornu
Na grudi snježni val ti skrio,
I riječju plahom šaptanom
O sreći čistoj pričo tio,
Pa ako imaš srca ti,
Iz slatkog sna ga prenut smio.
I čuvo bih te kao sjen
Od sunca ljetnog cvijet, Carmen!
Ne, ne, ja streskah o kamen
Tu harfu svoje blijede sjete,
Od ruža tamnih krvavih
Već ruka tebi vijenac plete.
Raspusti pram, nek pane noć,
Čuj cimbale i jecaj smijeha,
Sa usnâ tvojih kušat ću
Svu slast, svu raskoš grijeha.
Ja hoću živjet, barem tren,
Pa makar zato mrijet, Carmen!

ŠAMPANJAC

Amo šampanjca, nek blistav se pjeni
Oko nek sijeva, koljeno kleca,
Kroz noć nek tamnu, kroz zlaćane kapi
Pjesma i obijest zvoni i jeca!
Čemu za sanjama duša da čezne,
Čemu da opsjena kini nas, mori?!
Praporci zveče i razuzdan smijeh
Nek karnevalom života se ori!
Tužna je duša, a srce nam žedno
I usne rujne svele od strasti.
Amo šampanjca! Ta sve je tek pjena:
Život i sreća i ljubavi slasti!
Nek živi ljubav, bahantica divna,
S lijerovim ruhom i vijencem od ruža,
S djetinjskim posmijehom; kako se iskri
Otrov, što požudnoj usni ti pruža.
Eto i sreća, u ruci joj kalež,
Pjena do vrha - gle, svakom je nuđa
Tko je ne traži, al slatka je, slatka
Ko hljeba korica oteta, tuđa,
Laka ko oblak u sutonu ljetnjem,
A dršće, dršće ko usnica onih,
Koji su klonuli klecajuć za njom,
Gladnih i zgaženih svi milijoni.
Čemu i žiću da okušaš talog?
I ja zaronih već moru mu na dno,
Znaš, što donesoh u krvavoj ruci?
Pijesak i strvi i blato tek gadno!
Sve je tek pjena! Ej, kako krasno
U njoj i sunce i zvijezda se cakli,
Na dnu se umire nijemo, bez svrhe.
Zašto bi srebrenu koprenu makli!
Amo šampanjca, tu bljeđanu vatru,
S praporcim' pjesma nek zamnije življe!
Zar da je kasno?! Vijek je karneval,
Život i smrt gle grle se divlje,
Vječno - uz kletvu i molitvu našu.
Pjena je slatka - kad blizu je talog,
Uvijek još doba je razbiti čašu!

BADNJAK

Saonice kližu po tihome putu;
Svud rojevi bijelih se razlijeću pčela,
Zašutjela polja i gajevi pusti,
A budna je noć samo sanjarska, bijela.
U jelik smo zašli u duboku tamu,
I pošao šapat niz mračnu daljinu,
Ko mirisne priče iz djetinjskih dana,
I slika nam draga pred očima sinu:
U ruci nam jabuke zlatne, i s jele
Sve iglice sipe na rudaste vlasi,
Dok slušamo bakina pričanja tihi,
Da čut je i svjećicu, kako se gasi.
O anđelim' priče - još ljepšim od našeg,
Što lebdi nad drvcem i trepte mu krila,
O velikom cvijeću u ukletom vrtu,
I koraljnom dvoru, gdje zlobna je vila.
O ponoćnom nebu nad ledenom pustom,
Kud snježnom sa kraljevnom jeleni hite,
O obalam' cvjetnim, gdje sanje se roče
U mjeseca srebru uz paome vite -
Je l' sjećaš se najljepše priče o Onom,
Kog zvali su Ljubav - ko kraljevsko čedo
On bio je krasan i sažalnim okom
Svu bijedu i budućeg ljudstva je gledo.
A nije ni imo kud glavu da sklone
I nikakva blaga do srca svoga -
A dao ga ljudma; al raspeše Njega.
Tad istom su znali, da raspeše Boga.
Na oku ti topi se pahulja snijega
I kliže se kap poput suze male.
Talasa se zvonjava s drevne kapele,
Na nebu polako zvijezde se pale.
Saonice lete po bijelom putu,
Sa pramova zlatnih ti pahulja pada,
Kad glavu si sklonila k meni i pitaš:
"Zar zbilja je ljubav umrla tada?!"

HTIO BIH...

Htio bih, da se jednom već smirim,
Da nađem negdje zaklona malo;
Nije mi jošte klonula snaga,
Još bi pregarat srce mi znalo.
Al čemu borba? Ipak još nisam
Ni jedan san bar prosnio mirno,
Svetinje nema, koje mi nije
Blatnom si rukom bližnji moj dirno.
Čemu mi ljubavi prepuna grud?
Čemu mi borba, kad uzalud?!
Bijah još dijete, ljubeć sam gledo
Pticu i cvijet i zvjezdicu sjajnu.
Vi ste mi bez srca strgali velo,
Otkrili grubu životnu tajnu.
Žedne sam duše kušati htio
Ljubavi kalež, sreće vedrinu,
Pa ste mi podlo, uslužnom rukom
Kušati dali zlobe gorčinu.
Nad mojim snima je drhto vaš smj'eh,
S vaših me usana otrova grj'eh.
Srcem sam uvijek ostao dijete,
Uvijek ko pauk sitne si niti,
Pleo sam maštom koprenu tanku
Htio sam žića beznađe skriti;
Strgaste nju, okružiste mene
Borbom za kruh bez milosti, gadnom,
I jer sam isko značaj bez sjenke,
Sanjarskom ludom zvaste me jadnom,
A dok za uzorim' kleco sam v'jek,
Vi ste se digli još časniji tek.
Ne, ja ne mogu zlatnom idolu
Žrtvovat sve i duh i poštenje;
Ne, ja ne mogu igrati glumu,
Veseo bit, gdje srce mi stenje.
Koljeno svijat pred tim, što mrzim.
Moja je zato preponosna duša,
Da lažem slaveć svu tu prostotu,
Od koje svaka mi miso se gnjuša,
Man'te me, zalud su riječi vam sve.
Dajte mi smirit se, bilo ma gdje!

TJESKOBA

Sati su stali. Sve teže na grud
Pada jednolično, mračno velo.
Nema sna, nema, a gasne oko,
Tako bi bolno se spavat htjelo.
Znam, kako miluju čelo žarko
Sni, kao pramovi ženske kose,
Zaborav mirnu ko miris čudni
Opojnog ponoćnog cvijeća nose.
Nema ih, nema. Što jeca vjetar,
Zašto niz puste ga ceste gone?
S jablana sablasnih trga granje,
S krovova mutne se kapi rone.
Kako su jablani zlatni bili,
Kada se nedavno suton hvato.
Zar je sve lažno, što je lijepo
I sanje zemlje i neba zlato?!
Čujem, na uri su sati pošli,
Opet ravnodušno ide vrijeme.
Osjećam šaptanje. Tko to zbori?
Zar ni tišine nisu nijeme?
Oči grčevito sklapam, zalud.
Vidim ja pogled pun tiha ruga,
Zlobno on rijetku mi gleda radost,
Smije se, kada me kini tuga.
O, da jedanput već svane jutro!
Bojim se pogleda toga, bojim.
Htio bih počinut, smiriti se.
Šta me on motri tim okom - mojim?

TAJNA

Otkrij tu nesretnu tajnu, što život mi razara kradom,
Ispunja dušu mi čežnjom i strahom i nemoćnim jadom.
Šapće mi riječi slatke i žarke ko otrov ljuti.
Dolazi tiho ko bolest, kad ponoć nad poljima šuti,
Zalud se sklapaju oči: i kroz san joj šapat se čuje,
Pogled joj osjećam uvijek, on dušu mi lomi i truje.
Pupaju proljeti vedre i mirisna ljeta cvatu,
Turobno jeseni venu, al živu u plodova zlatu.
Šutljivi bijeli su dani, kad pokrovom zavi ih zima,
Al ipak uvijek su živi, jer u njima sunca ima.
Šta će mi sunčani dani, kad mrtvačkim skrije ih velom
Ona, što podlo se krije ovdje - za mojim čelom.
Pije mi tijelo ko mora. Fantom taj strašni i blijedi,
Trza mi živce ko strune i hoće da srce mi sledi.
Il opet ljubav mi stranu u grudima potajno budi,
Ljubav bez vjere i sreće, bez nade ko očaj ludi.
Stvara mi samotne pjesme, sve čime duša mi strada,
I što ja tajim i sebi, sve ljudma bez sućuti jada.
Nosi u bespuće misli, u mističnu nijemu daljinu,
Gdje kao ptice olujom nošene bez svrhe ginu.
Mrzim tu ljubav, te pjesme i misli i nju, što ih stvori.
Zašto mi ubija život i zašto me bez srca umori?!
Otkrij tu nesretnu tajnu, što krije se vječno ko laži.
Ostavi mene il kaži, ja kunem te, - tko si ti, kaži!

ZIMNJE NOĆI

Sjene i suvarci prekriše staze,
Žmirkaju zvijezde, daleko i hladno
Mjeseca svijetlo na strništu leži,
Svuda je tiho, jednolično, jadno.
Usnut ne mogu, tek misli se vuku
Tromo ko dim povrh vlažnoga krova,
Dolazi prošlost, već umrla davno,
Rane iscijeljene krvave snova.
Bude se želje, a maštanja luda
Trgaju san s mojih umornih vjeđa,
Skrivene strasti izgaraju grudi,
Ljubavi suha mi usnica žeđa.
Sve, što sam ljubio bezumno vjerno,
Sve, što pregarah, dok živjet sam mor'o,
Ustaje negdje iz kutova prašnih.
O, kako noći te prolaze sporo!
Vidim te laži, što tako se plamno
Bujnim na usnamna ženâ rumene,
I onu mladost, što mirisnim dahom
Žarkom u cjelovu truje i vene.
Sve one riječi, što morah zašutjet,
I noći, koje su beskrajne bile,
Jecaj u smijehu, prijegor bez svrhe,
Godine, koje su dušu mi pile.
- Kasno je - nemam veselja životu -
Žmirkaju zvijezde daleko i hladno.
Hoće li jednom već svanuti jutro?!
Kako je živjeti dosadno, jadno!

CRV

Je l', kako ipak sada je pusto,
Otkad se rastasmo davno
Kao dva lista svela, što vjetar
Uzvitla niz polje ravno.
Ne trebaš ništa mi plašit se više
Ljubavi prosjačke, bijedne,
Ni meni sad ne zadrkće duša
Gledajuć oči ti ledne.
Mir je u našim grudima nijemi,
I mi se minemo strano,
Ko da se nismo voljeli žarko
Nekad u proljeće rano -
Dok je još blago djetinjske vjere,
Ljubavi, srce nam krilo,
Pa smo se ludo titrali njime,
Premda je sve nam to bilo.
Gdje je to sve i vjera u ljude
Ljubav i blijedi joj snovi?!
- Nestalo - samo pustoš ko zmija
Nam se oko srca ovi.
Tek kad su noći tihe, kad sanci
Prenu se, sklope ti oči,
Čuti ćeš tiho kucati negdje
Crva, što drvo toči.
Tako i kroz mir u srcima našim
Nešto tek kuca i bije,
Možda je što i u nama trulo,
Možda što u nama mrije?

ONKRAJ GROBA

Pa kad se stiša sve, što naše srce lomi
Zar to je utjeha, da vječni su atomi?!
Zar nije jednako, je l' koje zviježđe manje,
Il život čovječji, il paukovo tkanje?
I ako ponavlja se uvijek, što je bilo,
I borbe stoljećâ i što je dijete snilo,
Ko vode koluti, zar to je svrha svemu?
Pa onda živjeti, pregarat, stradat čemu?!
Al zadnji krugovi tik obale će proći.
Što dalje? Il je kraj na rubu vječne noći?
Il možda duša je, ko zvijezda, što luta,
Zastranila u ovaj kal sa modrog puta,
Ko zraka sunčana, na stratište kad pane,
Med gladne gavrane i rane otrovane.
Pa možda svrha je, sa zemlje da se vrati
U sunce vjekovno, što vječnu beskraj zlati,
Sa rane svemirske, gdje bol i laž sve prože,
Da dođe čistija - al samo, da li može?!

KRČE

Tamo se korovom zarasla cesta
Provlači kradom kroz ostanke mosta
Između jablana lomnih, gdje sada
Zelen i živ samo bršljan još osta.
Tamo, gdje vrt je po obronku cvao,
Trnje i šikarje splelo se gusto,
A gdje bjelasao dom se pod lipom,
Nema ni staze, sve strnište pusto.
Dubova drevnih se zgrbilo dvoje,
Usahlo hvoje se nemoćno pruža.
Bunika buja uz srušeni temelj,
Bokori bijelih su bili tu ruža.
Sve je tu ugar, al oko još moje
Dom, kao nekad, sav u suncu gleda.
Vidim: iz vrta sad starica vodi
Starca svog slijepa - i miri rezeda.
Tamo daleko Planina se plavi,
Voćnjak se rasu, u prodoli travne
Spušta se šuma. - Da l' živu još tamo
Priče ko nekad u proljeti davne?
- Ništa već nema! - Al sni moji prvi,
Djetinjstva ljeta, što raskošno cvala,
Opet se vratiše. Noć je ko nekad
Tamna ko baršun na poljane pala.
Znam ja još, znam, kako misli su moje
Lijetale k zvijezdama, k bisernom nizu,
Mliječnim su stazama šetale tamo.
O, kako nebo mi bilo je blizu!
Sve je sad pusto, ni imena nema,
Šutnja tek šaptanje spomena sluša.
- Pusto je, mrtvo, gdje dom je moj bio,
Al tamo i sad još sva mi je duša.

STELLA MARIS
(MOJOJ MAJCI)

Još tren, samo kratak tren
I svega bi nestalo bilo,
I samo bi galeba krilo
Bljesnulo gore visoko,
A moje bi umorno oko
Gledalo posljednji put
Beskrajnu, tihu modrinu,
I onda bi zašlo sve
U meku i blagu tminu.
I bijelog oblačka bi sjena
I drhtava slika njena
Treperila s vode ko prije.
Vrba bi htjela da svije
Hladovite sjenice mir.
Dalje bi šumio vir
U kolute vitlajuć hladne
Metulje i cvjetove jadne.
Sunce bi sjalo ko prije
Beskrajno dobro i zlato.
Sumrak bi gaja se hvato
Budeći zaspale sne.
A noć bi znala da skrije
Brige i dana trud.
I opet bi bilo svud
Sve isto, sve isto ko prije.
A jedva bi itko i znao,
Da mene više nije.
Još tren, samo kratak tren
I sve bi to prestalo za me
Sred plave i zamamne tame;
Sve, što je životom mi bilo,
I što mi na javi se snilo;
Što duša je htjela da traži;
Sve svetinje mojih oltara
I slatkih boli i laži;
Riječ, puna strasnoga žara
I gorkog prijegora šutnja;
Stih, koji pusto mi zvoni
I suza, što tajno se roni.
I misao samo bi jedna
Sred valovlja tonula ledna,
Ko pčela, koja netom
Za svenulim lijetala cvijetom
I sada sred struje mre
Već svijest mi ugasnut htjela,
Već obruč se oko čela
Hladan ko bodeža brid,
Stezao uže i uže.
I suton je sumorni neki,
Prozirni, čudni, daleki
I meki ko latica ruže
Brisao spomen i vid.
O, tako sam htio da počivam
O, tako sam htio da snivam,
Da valu me predaje val
I miluje, nosi i njiše;
I da se ne probudim više,
Dok ne stignem na onaj žal,
Gdje duša će slobodna biti
Bez tijela i boli i strasti
I čista ko rose kap.
Pa što me je prenulo tad,
Što pokoj je strgalo sneni?
Što volju je vratilo meni
I vjeru u život mlad,
Da zaplivam posljednjom snagom
Sam protiv razorne struje?
Zar želja za djevojkom dragom?
Zar ptice poj, što se čuje?
Il sunca zlatnoga sjaj?
Zar rodni u cvijetu kraj?
Il pčela što ružu pije
U času još, kada joj mrijeti?
Pa srce se moje sjeti
Cjelova plamnih i raskošna smijeha,
Života, strasti i grijeha?
Ne, ne! Samo kratak tren
Plavo mi snilo se oko,
Dobrote puno, duboko,
I ruka staračka, bijela
Prešla mi preko čela.
I riječ je zazvonila blaga,
Kao da dušu mi draga.
O, ja sam taj poznao glas!
On opet u život me zvao,
On posljednju snagu mi dao:
- Tvoj, majko, dragi glas!

MOJA LJUBAV

Ne, moja ljubav vam nije ko kandilo,
Koje u sobici djevice svele
Rujnoj u čaški uz slike izblijedjele
Tužno obasjava zidove bijele;
Tinjaju, gasnu i opet zaplamsaju
Turobni odsjevi kroz noći cijele.
Nije mi ljubav ni domaće ognjište,
Na koje ruke tek stavljaju štedne
Drva komadiće, što ogrijevaju
Prozebla srca i ručice ledne,
Spomene griju i hranu svagdanju,
I san ti nose, kad svijetlo bljedne. -
- Al kad se spomenem sanaka zlaćanih,
Što ti nad čelo se saviše meko,
I vidim oko to vedro i djetinsko,
Mislim, da u nebo gledam daleko,
Dalje od gora i od noći umorne,
Sanjarsko kao tvoj pogled
I priče žarče, neg usna ti klinčaci,
Kaže mi modra nedogled;
Znaš, na kraj prašume divlje pred sutonom
Sjene se vuku već među lijane,
Šarene ptice u dubokim krošnjama,
Sjedaju svud na zmijolike grane,
A vjetar šapće na visokim stapkama
S cvijećem žarkim, što opojno miri.
I lišće pada i šušti u poletu
Žuto i živo ko šari leptiri.
Onda se razli sa daleka zapada
Plamen, i prašuma rudi u žaru
Ko da se bačene zublje razbuktjele.
Tamo na zapadu ko na oltaru
Silni se purpurni rascvali cvjetovi
Mistične, vjekovne ruže neke,
Latice čitavo nebo su prekrile,
Stapke iz velebne dižu se rijeke,
Sveti joj valovi šume i pričaju
Ko da je bajka iz drevne davnine;
Kada je nebo još čitavo blistalo
Zlatno i čisto, iz zlatne dubine
Uvijek su plamtjeli purpurni cvjetovi,
A nije bilo ni maglene mrene,
Ni tmurnih oblaka ni zvijezda drhtavih,
Ni ljudi ni cvijeća, što vene, -
Samo je okean k grudi se svijao
Velebne beskrajne vaselene -
Takova ljubav je moja.

U SNU I NA JAVl

Digli se laki leptiri bijeli,
Pali na tvoju valovitu kosu,
S mladoga drvlja pozdrav se cvjetni,
Mirisni snijeg na rame ti prosu.
Sunce je svoje najljepše zlato
Svilo u vijenac na prame ti guste,
A ti si čista, plaha i stidna
Svila se k meni od bojazni puste.
Rukom o ruku išli smo k sreći,
Ko da nevidljivo nosi nas krilo,
Proljet u duši, u oku ljubav. -
To je dakako sve u snu tek bilo.
Nema na javi leptira lakih
Ni cvijeća, magla se slegla naoko
Na pusti kraj i goletne svrži,
Na moju dušu i na tvoje oko.
Uvijek sam za tobom čeznuo tako,
A kad smo opet se našli i sreli,
Zašto si tako hladna i strana
Ko da nas dalji nedosežnost dijeli!
Gledam, gdje ti se uklanjaš meni,
I kako magle put juga se kreću,
Ljubim te bolno, žarko ko nikad,
Al ljubav ne znam prosjačit i neću!

HTIO BIH...

Htio bih, da si miris ciklame,
Ja da sam lahorac sneni,
Došla bi noć otajstvena, silna,
Ti bi se svijala k meni.
Il da si čista molitva djeve,
Vedra ko božija misô,
Mene bi našla sunca u zraci,
Zlatom bih stazu ti risô.
Htio bih, da sam plavetno nebo,
Ti da si svjetlica mala,
Uvijek u mojoj skrita bi grudi
Noću ko zvjezdica sjala.
Il da si kruna drhtava srebra,
Ja da sam talas ledovit,
Bura bi divlja, raznijevši mene,
Rasula život tvoj skrovit.
Htio bih, da si sva samo duša,
O kojoj mašta mi snila,
Moju kad svijet bi ispio dušu,
Dušom bi ti mi tad bila.

MOJOJ DRAGOJ MAMI
KIPCI
BELE ROŽE

Zmisliš se, mama, tih jutrah tak plavih?
Rosa još s trave se svetila vani,
Stare su vure polahko odtukle,
Glas im je tenek i tih i pospani.
V odprti oblok je dišalo jutro,
A pod oblokom naš vrtek je mali
Budit se počel, i on si je dremal
V mirnoj toj noći, dok vsi smo mi spali.
Zmisliš se grma od rožicah belih?
Tak se razrasel, navek je pun cveta,
Vnoge su zime prek njega vre prešle,
Vnoga su žarka ga grejala leta.
Tesno je k staromu stiskal se zidu,
Da ga prijatel obrani od bure,
K nizkom, obloku se penjale grane,
Čule su, stare kaj šepćeju vure.
Kad si Ti znala čez oblok pogledet,
Kak da su rože oživele bele,
Kak da su dobre Ti dragale ruke,
Kak da su k Tebi privinut se štele.
Nî Ti sad rožah, poginul je vrtek,
Dom je razrušen, raznesli su vsega,
Zdalka se vidi ledina žalostna,
Dom gde se belel na slemenu brega.
Mrtvo je vse, kaj smo imali radi,
Nadu za nadom živlenje nam ruši,
Gineju želje, al samo popevke
Još mi živiju, kak negda, vu duši.
Vu njih navek još ta jutra su plava,
Vu njih još rožice cvetaju bele,
K Tebi dišeće privijaju cvete,
Dobre Ti ruke bi dragati štele.

NA KRČE

Glicinije pak se zaplavile,
I slatko dišeć me pozdravile
I zabil sem dan i živlenje,
Pak mladosti došle su senje.
I z menom na prstih su hodile
I v kraj su med bregi me vodile,
Gde sunce, kak nigde je zlato,
Gde vse mi je drago, poznato.
Tam trni se meni vugibljeju,
I stare se sljive nagibljeju,
Diši mi senokoša ravna,
Mi zdavna se poznamo, zdavna.
Pastiri još ogenj si kuriju,
I šume vu dole se žuriju
I oblak beli se i zgine
Za one tak plave planine.
Tam tiči me drobni nazivaju,
Pred menom se steze ne skrivaju,
Tih polja sem dragal ja klase,
Tih tičekov poznam ja glase.
Kaj ne? sad se ne bumo delili,
Neg celi dan skup se veselili
I leteli v gaje i dole,
Pozabil bum brige i - škole...
- Al ceste vu draču vse stajeju
I cucki na mene tak lajeju,
I Krčim kad došel sem bliže;
Nî bilo dvorišća nit hiže.
I strajnski su muži se čudili:
"Kaj oni su gospon zabludili?
Tu nemreju dojti do sela,
Ta cesta već nikam ne pela!"
I mučal sem, moral sem vrnut se,
Nî srce mi dalo obrnut se,
I meni je bilo do plača,
Ti mrtva mi gruda domaća!

LIPA

Lipa naša, draga lipa,
Vnoga, duga leta
Dišala si nam i rasla
Puna sladkog cveta.
Ti si vsakoj drobnoj čeli
Meda dala rada,
Vsakomu i strajnskom bogcu
Pokoja i hlada.
Vnogikrat se v tvojoj senci
Beli dom počinul,
Sad je tam ledina gola,
Dom je zrušen, zginul.
Sad zabadav, stara lipa,
Išćeju te čele,
I zabadav moje misli
Najti bi te štele.
Naše steze, naše rože
Strajnski je preoral,
Ali zakaj baš domaći
Tebe seć je moral?
Prosili su njega lepo
"Lipe nam ne seci
Dobra je i hlad bu dala
Nam i našoj deci!"
Nî za njih on srca imal
Nit za lipu staru,
Ciganu je rajše prodal,
Črnom koritaru.

DECA

Vu hladu su bili vsi puti,
Vu suncu, vu žarkomu grane,
Vse puno sadja i veselja
Vu rodne jesenske te dane.
Tam jabuke smejale nam se
Tak sladko črlene i žute
I zrele su padale same
Pred nami na steze i pute.
Mi znali smo: vse je tu naše
I bili smo srećni i mladi
I vsaku mravljicu i ticu
Od srca smo imali radi.
Tak veselo bilo se igrat.
Po stezah bez brige si iti
I onda se tiho pritajit,
Vu huti, vu grabrovoj skriti.
Prehajalo vreme je v igri
Tak naglo, da nismo nit znali,
Da poldan najenput je došel
I da su vre doma nas zvali.
A doma su bili vu brigi
I dedek je pošel k ormaru
Polahko je steklo odpiral
I vuru opipal tu staru.
On, bogec, je z rukami gledel,
Te velike oči i lepe
Vu mraku navek su mu bile,
Čez leta i leta vre slepe.
K obloku je višeput došel,
Pogledel, poslušal v dvorišće
I zazval: "Vre poldan je prešel,
Naj decu sad negdo poišće!"
Vsi išli su iskati decu,
Al deca su dobro se skrila,
Smejućki su gledela z kuta,
Vre doma pri hiži su bila.
Vu hiži se kadila juha
I kad smo mi k stolu se seli,
I sunce je došlo za nami,
Pozlatilo stol nam je celi...

ROŽNJAK

Vi ne zamerite, da reč mi ni tak fina,
Da ja Vam pišem tak, kak doma se spomina,
Tak mislim ja navek, ja nisem rad v paradi,
I znam, taj jezik naš Vi imate tak radi.
Vre vsikud cvete vse, to mesec došel je,
Kaj rožicah je pun, a zoveju ga Maj,
Povečte meni prav, to ime vučeno,
Nam čisto strajnsko je, je l' zmisli Vas na kaj?
Na niš! Al kad sem čul da mesec Rožnjak bu,
Ja zmislil sem se mam, kak negde roža cvete,
I kak spodobno njoj, al puno lepše još,
Vu beloj hižici je jedno drago dete.
Vuz onu hižicu se puti žuriju,
Ne smeju nigde stat, bežiju, gdo zna kam,
I nebo ih gledi, tak čisto, plavo tak,
Al lepše plavo još, neg to, ja nekaj znam.
I znam, da blizu je obločec odprt mal,
Tam negdo van gledi i nekaj premišljava.
A oči plave su kak niš na svetu ni,
I tak je draga mi ta mala, zlata glava.
I ja bi strašno rad, kaj znam, da nî mi smeti,
Tu glavicu bar čas na moje srce deti
I tiho dragati te lasi svilne, zlate...
A gdo je dete to - em, Vi to dobro znate!

NOĆNI LOTOS

Daleko prek plavih planinah
I dale od oblakov belih
Veliju, da cvet je, kaj samo
Po noći odpira svoj kelih.
Po noći, kad meseca svetlo
Kak srebro se z neba preleva
Na reku i dole, a v lugu
Slaviček popeva, popeva.
I tiho trepećeju krilci,
Budiju metulji se šari,
Tam cvete vam noćni taj lotos,
Na reki, na Godavari.
Prek vodiju steze od srebra,
Tam hodiju senje po noći,
Tam vse je tak čudno i lepo,
Da niti povedat ni moći.
Veliju: i čoveku v duši
Taj cvet je, al skrit je gliboko
I samo ga v ljubavi vidi
Deteta nedužnoga oko.
"Pak morti i zbilja!" ste rekli
I rukom ste pokrili oči,
A ja sem se zmislil na senje,
Na lotos i mesečne noći...

PAUNI

Po parku plaviju se pauni,
Trepeće im kruna na glavi,
Na granah glediju ih tičice
I rožice drobne vu travi.
A gore nad cmroki nad črnimi
Oblačeki beli su stali,
Iz njih su se dole zagledeli
Debeljkasti ajngeli mali.
I pauni plavi se gizdaju
I repe si širiju zreda...
Tak mirno je vse, samo negde je
Zadišala sladko rezeda.
Po parku je nekaj zašeptalo,
Vsi ajngeli z oblakov zgora
Nad tihu su stezu nagnuli:
- Markiza to ideju z dvora.
Ah, ja bi Njih nekaj rad pitati
Presvetla, prelepa markiza:
Visoki chignon Vaš napudrani,
Kaj smeti bi videti zbliza?!
Štel znati bi, je li zaistinu
Pod onim turničkom na glavi
I Oni si krunicu imaju,
Kak v parku ti pauni plavi?!

JESEN

Sence se zbiraju,
Oči zapiraju,
Nekaj žalostno se sluti,
Kaj nam to skrivaju,
S črnim prekrivaju,
Kaj nam tajiju ti kuti?
Je li kaj minulo,
Stiha poginulo,
Morti nam drago i sveto?
Il za planinami
I za daljinami
Cvetno povehnulo leto?
Vse su preplavile
Sence i zavile
V kmicu. I v našem je oku.
Nebo se zmutilo,
Listje požutilo,
Jesen gledi pri obloku.
POD VEČER
Srebro se blisiče,
Ribica se hiće,
Reka si šumi,
Nekaj pripoveda,
Kaj se razmet ne da,
K čemu rečih nî.
Tenke su se megle
Na vrbike legle,
Na poljane vse,
I kak senja bela
Skrile dol i sela,
Drema im se vre.
Šume se gubiju,
Bregi se plaviju,
Dale su nam zmir,
Nebo je kak zlato,
Tiho, čudnovato,
Kak molitve mir.
Tiha nam i duša,
Samo vse posluša,
Kak da šepće gdo.
Morti za te vnoge
V boju ljude bôge
Negdo moli to.

CIKLAME, KRVAVE CIKLAME...

Tam sunce je strusilo zlato
Čez listje na preprut i na me,
Iz luga su lukale guste
Dišeće črlene ciklame.
Ciklame, krvave ciklame,
Da broja ni moći im znati,
Tak puno, da čoveku čisto
I smililo nakel se stati.
Veliju, da negda je zdavna
Tam grobje zapušćeno bilo
I vsega je preprut prerasla
I cvetje ciklamah je skrilo.
Vuz reku železna je cesta,
Železna tam ružiju kola
I voziju naše soldate
Bez broja prek brega i dola.
I tam, gde su najgorši boji,
Gde nigdo se smrti ne straši,
I najviše gde ih pogiba,
Sigurno tam budeju naši.
Po celomu svetu su boji
Na hiljade zmirom ih pada
I samo se širiju grobja
Prek zemlje i sela i grada.
*
I došla je noć ili žalost
Na nebo, na zemlju i na me
I videl sem vsigde po svetu
Ciklame, krvave ciklame.

PRED ZIMU

Po vrtu Vašemu već stezah videt nî,
Prekrilo ih je vse kak samo čisto zlato.
Al nî to sunce, nî, zabadav želet ga,
Na dugo zašlo je za nebo olovnato.
To suho listje je, kaj veter severni
Po svržih strgal vsih, zasipal tihe steze,
Donesel grubi mraz i strusil rožice
I slekel opravu, tu tenku z bele breze.
A meni vidlo se, da sunce to sveti,
Da vrnulo se pak, da cvetje bu dišeće,
Osipalo ves vrt i plavi da metulj
Pred očmi mojimi leti vre i trepeće.
I mislim, da gledim, kak dvoje šeće se,
O, dobro poznam ja Vaš korak tih i droben,
I čujem, kaj veli Vaš bledi kavalir,
Al čudno mi je to, da meni je spodoben.
Nî vsega toga, nî. Još zadnji opal list
Na pusti taj rondô sred divje guste trave.
Vre dugo leta nî, al ja sem senjal ga,
Kad včera videl sem te drage oči plave.

KAPRICA

Zvončeki složno si cinkaju,
Fletno nam sane letiju,
Lugi vu snegu se stiskaju,
Zvezde se dalke blišćiju.
V nebu sigurno su ajngeli,
Skrili od zime se hude.
Ruke na zvezdah topiju si,
Nemreju pazit na ljude.
Vsikud su puti vre zbrisani,
V belih perikah aleje,
Zvončeki veselo cinkaju,
Kak da se negdo to smeje.
Samo nad cmroki, nad črnimi
Kmica kak stena se diže.
- Naj se ne dostoju bojati,
Naj se primekneju bliže!
- Vani smo. - Zakaj se srdiju,
Gdo nas je videl? Smo sami.
Morti taj mesec nad brezami?
Ves je črlen, - naj se srami!
Kaj je to? Kak me zasipalo,
Kmica i sneg mi prek oka,
Kaj su to Oni, markizica,
Ili su svrži od cmroka?!
Stari nas grabri s perikami
Nekak glediju ze strane,
Zvončeki glasno se smejeju,
Fletno letiju nam sane.

FIGURICE

Dama s kavalirom,
Par iz porculana,
Svetlo se glediju
V zadnjem ognju dana.
On se nekak srami,
Ona je koketa,
Čas su predi išli
V taktu menueta.
Valjda su si šteli
Čisto malko stati
I povedat nekaj,
Kaj ni smeti znati.
On je jošće hotel
Zebrati se malo,
Ona se pogledet
Na kamin v zrcalo.
Klavesen je zaspal,
Dišala rezeda. -
Ali kaj najenput
Lica su tak bleda?
Zgasile se oči,
Ni već smeha bilo. -
To je samo sunce
Za bosket se skrilo.
Vse je v kmicu zašlo:
Park i ogenj dana.
Park je bez živlenja
Par iz porculana.

PROŠECIJA

Starinske si hiže z visokimi krovi
Z obločecov k cesti glediju,
Vre sunce zahaja i ideju mraki,
Pa kaj to starice ne spiju?
Na malom brežanjku nad njimi je cirkva,
Tam vsi su zazvoneli zvoni,
Al kak čudnovato i kak je žalostno,
Kaj sad pripovedaju oni.
Prošecija duga čez vulice ide,
Vuz male, starinske te hiže,
Čez grobje se gdegde zasvetile sveće:
Prošecija k cirkvi se diže.
I same su ženske i deca su drobna,
Gubiju im tenki se glasi,
Da komaj je čut litanije govorit,
I sveća za svećom se gasi.
Vre kmica je bila, kad došli su starci,
Kaj bili su čisto odzadi,
Zabadav si gledel, zabadav si čekal,
Gde naši dečaki su mladi.
A naši dečaki su dalko vu boju,
I Bog zna, gdo doma se vrne,
Tak vnogi počiva i spi si tak trdo
Na zglavju od zemljice črne.
Za onimi v boju molitva se šepće,
Za timi, kaj dalko tam spiju,
Za njimi starinske su hiže žalostne
Za njimi vsi zvoni zvoniju...

MRAK

Bele su breze tak blede,
Trusi po strni se mak,
Plave planine zastira
S črnimi kreljutmi mrak.
Steza se skriva pod preprut,
Grmje se stisnulo v kraj,
Kakti da čekaju nekaj
Doli, daljine i gaj.
Breze poslušaju blede,
Veter zatajil je dah,
Tajno kak rosa prek trave
Prešel je trepet i strah.
Tič je bez glasa preletel
K noći za breze tam prek. -
- Bog moj, kad zaspat bum moral,
Bum li ja spal za navek?..

ZDENEC

Lipa je pri putu mam,
V hladu glibok zdenec,
Puno puc se zbira tam,
Kak od rožic venec.
Vode šum je zmirom čut,
Zajimač se vleče,
Bistra voda punoput
I zabadav teče.
Spomenik je tu navek,
Ne će da prestane,
Smeh se čuje v selo prek,
V polja i poljane.
Samo kad je tiho čas,
Lipine čez veje
Drobni i tak sladki glas
K zdencu se zaleje.
I najenput vse muči,
Samo tič popeva,
I popevka tak zvoni,
Dale se razleva.
Od popevke čudne te
Prejde smeh i šale,
Puce su žalostne vse,
Zakaj? - Ne bi znale.
Ne će se spominjat njim,
Mir bi vsaka štela,
Sad se doma pašći vsim,
Kam ih steza pela.
Steza ide koja kam,
Z desna k selu, z leva,
Ostal je slaviček sam,
Sladko si popeva...

RIBIČI

Stara se nagiblje vrba,
Kakti da bi spala,
Topli letni dan je videt
Z vode kak z zrcala.
Oblak plava jen za drugim
Beli i debeli,
A na bregu mirni ljudi
V travu su se seli.
Dremlje voda, samo onde
Gde je kraj rukava,
Svetli val prek vala skače,
Teče šumna Sava.
Prešel poldan, greje sunce,
Voda vse trepeće,
Negdo je na bregu rekel:
"Sada kak da vleče."
Vsaki čas na vedrom nebu
Krič se zdigne vesel,
Ribič-tič kak bela strela,
Ribu je odnesel.
- Sunce tone čisto nizko,
V vodi je vre kmica,
Vse je dugša senca vrbe,
Vse su dugša lica.
Nebo je vu jednom ognju,
Tiči su po prudih,
A pred nebom silhuete
Črnih tihih ljudih.

MESEČINA

Spi jalšina.
Mesečina
Tenko tkanje tke
I med breze
Riše steze,
Po njih senja pe.
Na te črne,
Oštre trne
Sipa svetli cvet,
Pak te pela
V bela sela,
V čudni tihi svet.
Samo v gori
Tam med bori
Kut je mraka pun.
Tam na malih,
Kmičnih valih
Bel se ziblje čun.
Čun se ziblje,
Sam se giblje,
Srebren mu je trag,
I kad zgine
Med jalšine,
Kaj mi je tak drag?!
Tam je bilo
Dete milo,
Koga zdavna nî,
Kaj tak zgleda,
Kaj je bleda,
Kaj me ne gledi?!
Šaš trepeće,
Mene vleče
Želja tam do nje...
Spi jalšina,
Mesečina
Mrtvo srebro tke...

ZDRAVA MARIJA

Vozi za vozom se voz,
Cesta polahko zavija,
Stari zazvonel je zvon:
Zdrava Marija!
Svileno seno diši,
Prešli su črni oblaki,
Lepo smo spravili vse,
Doma smo taki.
Dugi taj dan je bil vruć,
Veter sad tih se zdigava,
Ziblje, nagiblje se voz,
Kak da se plava.
Žarki je zgasil se dan,
Cesta vu kmicu zavija,
Čas je počinut se, spat,
Zdrava Marija!

TIHI VAROŠ

Klinčeci žarki čez oblok visiju
Čisto nad težka okovana vrata.
Hlad je od cirkve, na strmom joj krovu
Golubov bela su sela se jata.
Vidiju dalko: pod nebom tak bistrim
Rudaste šume i cirkve na bregu,
Travniki v suncu i čisto pri nebu
Tam se blisiče planina vu snegu.
Puti se vsikud razstajeju beli,
Vruće je, iskre trepećeju v zraku,
Zdalka se cesta čez strni vre zrele
K Varošu žuri i k vulicah mraku.
Ide prek mosta, pod kojim gliboko
Reka polahko zastaje sred hlada,
Njiše se kipec, tak čudno naopak:
Lipe i vulica mirnoga grada.
Kaj su to golubi zleteli s cirkve?
V strahu su: vsi su zazvoneli zvoni.
Meša je prešla, razhaja se narod,
V svili gospe su, vu črnom gosponi.
Malo pred njimi vu opravah belih
Deca im ideju tak sramežljivo.
Jedno od njih je tak lepo i sladko,
Ono mi žalosti vnogoj je krivo.
Štel bi ja znati: za koga joj drhće
Srce pod križecom onim od zlata?
Komu ti klinčeci cveteju žarki,
Komu ta težka ju čuvaju vrata?

POZABLJENI AMOR

Grabrov prirezanih red,
Amor zmed listja na stupu
Nekak žalostno gledi
Praznu vu mehenu klupu.
Čisto pozabljen je on,
Pavuk mu prede prek čela,
Lasi posipal je prah,
V ruki pretrgnuta strela.
Senja on: Srebrena noć.
V spomenku ideju pari,
Tiha i sladka im reč,
Grabri si šuškaju stari.
Jeden zaljubljeni par
Došel je k njemu sim sedet,
Kmica ni videla niš,
Amor, - je sramil se gledet.
Zutra markiza ga ta
Z rožami vsega prekrila
K njoj bi on zletel bil štel,
Al su od mramora krila...
Gde su markizice sad?
Prešle su v noć s kavalirom,
Amor još čeka ih sam,
Čeka zabadav ih zmirom.
- Sad još debela gospa
S cuckom čez park se prepela:
Park i gospodski je grad
Kupil si kramar iz sela.

STARINSKA

Jezero v gaju cipresah.
Bistroj po vodi gizdavo
Labudi plavaju beli.
Nebo je plavo, tak plavo.
Ziblje se čun nad glibljinom,
Tiho je čuti gitaru,
Gaj od cipresah posluša,
Pozna popevku tu staru.
Poznaju blede te rože
Jezeru čisto na kraju,
Pozna ju mračna glibljina,
Plave daljine ju znaju.
Ona veli, kak je sladko
Imati rad, kaj ni smeti,
Onda sred rožah na valu
Zaspat: vumreti, vumreti...

SENJAL SEM
S. J. Nadson

Ja senjal sem: večerno nebo
I velike zvezde svetiju
I bledo zelene si vrbe
Nad plavkastim ribnjakom spiju.
I v jorgovan čisto potonul
Tvoj dom i ti pri obloku,
V belini tak lepa i bleda,
Zamišljena s suzom vu oku.
Sveti se iz svetloga oka
I ne će da suza prestane
I plačeju rože gizdave
I plače slaviček se z grane.
I z vsakom ti suzicom novom
Z dišećega vrta z doline
Zažiže se kresnica svetla,
Na nebu, tam zvezdica zgine.

KOSCI

Dalko selo mirno spi,
Nigde posvet videt nî,
Samo črnom lugu bliže
Zvezda se zažiže.
Potok mal se žuri sim,
Vrbe dremljeju nad njim
I od vrbah pošli sedih.
Kosci v tihih redih.
Mesec shaja pun i žut,
Guste trave šum je čut,
Trusi se debela rosa
I srebri se kosa.
Duž poljanah vse pod lug
Red se koscov giblje dug,
Ruši se vu valu trava,
Svilena otava.
- Vsa je zvezdah puna noć,
Kosci su otišli proć,
Šteli bi još dojt do kraja:
Mesec vre zahaja...

IDE NOĆ...

Nebo je vu samom zlatu,
Črni jablani pred njim,
S travnikov se ravnih zdiže,
Tenki plavi dim.
Aleja v dol odhaja,
Zrak je miren i tak čist,
Kak narisana se vidi
Vsaka svrž i list.
V mutnu meglu grad se zavil,
Samo dalki šum je čut,
List za listom tiho pada,
Put je pust i žut.
Pak je nebo sada bledo,
Zgasilo se zlato tam,
Plavi je metulj doprhal,
Zginul v nebo mam.
Spomen mi je dragi došel,
Ali taki zginul proć,
Jesen ti je v mojoj duši,
Ide, ide noć...

MEGLE

Breze su vre čisto žute,
Jele su tak črne,
Divja loza ih krvava
Hoće da zagrne.
Vlečeju se z klanjcov megle,
Z njimi ide zima,
Žalost, koja ni za zreći,
Srca mi se prima.
I gubi se breg za bregom,
Zginule su jele
I zaslepile mi oči
Ruke mrzle, bele.
Vse odhaja nekam dalko,
Zašli su i puti,
Reč potužit bi se štela,
Al nit glas ni čuti.
A te misli, hitre misli
Težke su i trudne,
Kak da se bojiju noći
Ove sive, čudne.
- I kak da je zginul, zaspal
Svet i vse živlenje -
- Da i ja tak morem zaspat
Ja i moje senje!

INTÉRIEUR

V črlenom svetlu tihi kut,
V glibokomu fotelu
Zlati se draga glavica,
Naslonjena na ruku belu.
I knjiga v svilu vezana
Iz ruke joj se skliže,
Tak rada drugda čita ju,
Al sad ju nit ne diže.
I vu kaminu z mramora
Gasi se zadnji plamen
I mrak zavija sencami
Vu črno beli kamen.
Al ona glava rudasta
Vu mehkomu fotelu
Naslonjena je još navek
Na malu ruku belu.
Ne vidi, da je mrak vre skril
Kamin, gobelin i zide,
Kaj kakva teška misel to
Za belim čelom ide?
Ne, - Snoćka bil je zadnji bal.
Još sada vals se čuje,
I kak da nečij pogled drag
Vse lice joj kušuje.
Kad kesno v noć je prešel bal,
Nî štelo joj se spati,
A kaj je potlam senjala,
To nemre nigdo znati.
A kad je bilo lepo tak.
Da nit se reć ne more,
Baš onda sunca žarkog trak
Prevlekel se čez store.
Pogladil lice, zbudil nju,
Dok oči su još spale,
- I zato ona hoće sad
Tu senju senjat dale.

INJE

Vsigde je inje posipano,
Beli blisiče se bor,
Cesta vu snegu med lipami
Žuri pred stari se dvor.
Krov od starine počrneli,
Kak da prek noći je sed,
Po arabeskah glicinije
Biser drobi se i led.
Mutni obloki su, dremljeju,
Komaj glediju vu svet,
Pokri je čudnimi rožami
Mrtvi od leda ih cvet.
Vrt je zapreden vu meglicu,
Vsikud je inje i mir,
V šašu nad smrznutim jezerom
Bôgi drhturi satir.
Al se najenput zasvetilo,
Bole zaplavil se dan,
Mutni obloki se zbudili,
Svetlo glediju si van.
Inje je počelo živeti
Z vejah se trusiti vsih,
Kakti da čuje se šeptanje
Smeh još pritajen i tih.
Sunce je lipe zalejalo,
Dvor je pozlatilo star,
K jezeru ravnom i sklizkomu
Žuri za parom se par.

SVETI KRALJ

Vuz potok vu snegu kovačnica črna
I ogenj črleni na čase tam plane,
Vre krov se obesil i hiža je stara,
Široki ju hrast još podpira ze strane.
Odzadi zaraslo dvorišće i puno
Železa hrdjavog i čudne je kmice.
Za njim se još dale zestajeju ceste
I stišćeju hiže kak stare bogice.
A gore nad vsimi nad nebo to sivo
Kak z kamena spomen za zmirom siguren,
Kak senja od zdavna zdigava se cirkva
I s kapom okruglom široki joj turen.
Zazvonel je glas vu glibokom valu,
Vu mutnom šumu, po lugu i putu
I čul ga je vsaki i poznal ga vsaki
V palačah bogati i bogec vu kutu.
Na punoj Harmici zamučal je narod,
Polakše je počel Manduševec teći
I vsaki na čas je bil bolši neg drugda,
Jen drugomu štel nekaj lepoga reći.
I onda je narod zašumel, nagrnul
Čez vrata med kule do cirkve na bregu,
A glas se je zvona razleval vse dale
I zginul tam dalko na mehkomu snegu.

POPEVKE

MEDJIMORSKA

Kakti srebro hajda cvete,
K njoj se pašći drago dete,
Hajda jošće zrela ni
Da bi mogla žeti ti!
Čez hajdinu steza vodi,
Po njoj duša moja hodi,
Kaj ti dobro puta znaš,
Da ne zajdeš v glib i šaš?
Vre i zvezda se zažiže,
Dalko je do tvoje hiže,
Komaj joj se vidi dim,
Hodi, pucek, rajše sim.
Sim ne vidiju te mama,
Kam buš tak si išla sama,
Dojdi, dugo čekam ja,
Lepše ti je, gde su dva.
Mali, beli su oblaki,
Išće si pajdaša vsaki,
Jen se bu razišel mam -
Vidiš, to je, kad je sam.
Strašno je gizdava duša,
Ne će da me nit posluša,
Znam, kaj znamenuje to:
Drugde čeka drugi gdo!
Ali kad bu hajda zrela,
Kad buš pak se verit štela,
Bum škrljak na vuho del,
Ne bum te nit poznat štel!

DOMA NAZAJ

Po dolu i bregu,
Po sipkomu snegu
Moj put je odpravil se sam.
Kam tak se on žuri
Vu zimi i buri,
Kam sam je odputil se, kam?!
Glediju ga cmroki
I klanjci gliboki,
Kak da ga odvraćaju proć,
A bele bi čele
Zastavit ga štele,
Zamotat mu oči vu noć.
I put me moj vodi,
Kud nigdo ne hodi,
Al idem bez brige za njim.
Znam, ne bu on zašel,
Sigurno bu našel,
Kam z boja ja dojti želim.
Kaj vodi on mene
Do verne mi žene,
Do dece, pak pašći se tam?!
Tam nî se zastavil,
Neg dale odpravil,
Kam put moj zaputil se, kam?
Do drage starice,
Kaj v suzah joj lice,
Kaj samo za mene živi.
Ja tam ze zastavim,
Njoj prvoj se javim,
Bogica se za me boji.

NOĆ

Noć, ti moja temna noćka,
Kaj mi to mučiš,
Za kaj si navek v črnini,
Kaj se žalostiš?
Zato morti, kaj si vidla
Čez tih puno let,
Kak trpi i kak pogiba
Ovaj bôgi svet?!
Kak mu nigde smilovanja
Niti mira ni,
I kak ipak živet mora,
Zakaj? Znaš li ti?
Ali ti si tiha zmirom.
Ne ćeš reći niš,
Noć, ti moja temna noćka,
Ti mučiš, mučiš.
Kaj ti one strašne tajne
Odat nam ne smeš?
Ili imaš preveć srca,
Ne ćeš da poveš?
Al zabadav nam je pitat,
Zgine pusta reč,
Senjom nam zakriješ oči,
Zmirimo se speć.
Najboljše je: niš ne pitat,
Spat pozabit vse.
To bi nam, ti moja noćka
Štela reć, kaj ne?!

PROTULETNA

Njiše se, trusi se macica,
Z jalše rasiplje se svila,
Zakaj bojiš me se pucica,
Belo si lice si skrila?
Vode šumiju i zviraju,
Jaglaci z trave glediju,
Cveti se suncu odpiraju,
Tvoje još rožice spiju.
Tiči nas vsigde pozdravljaju,
Vse im popevku posluša,
Oni protuletje javljaju,
Čuj ih i ti, moja duša!
Macice mehke se njišeju,
Z menom bi dragati štele,
Rože kaj z vustah ti dišeju,
Lica ti lilije bele!

KUPINE

Sunce greje, žarko sunce,
Zrele su kupine,
A za tobom srce moje
Hoće da pogine.
Steza ide, hitra steza
V luge i mekote,
Nemre ju zastavit nigdo.
Kaj se žuri po te?
Kaj će meni put i steza,
Gde su tvoje oči,
Tam bi ja pogodil slepi
I po črnoj noći.
Ali drugi bu ti dragal
Oči kak kupine,
Zato mi za tobom srce
Hoće da pogine.

POPEVKA

Popeva si tiček,
Kak srebro mu glas,
Zvoni mu popevka,
Zvoni mu do nas.
Tak zlatno je sunce,
Tak vesel je svet,
Dišiju si rože,
Odpira se cvet.
A ti si tak draga,
Kak nikaj mi nî,
Kak sladka popevka
Tvoj smeh mi zvoni.
I vse mi vu suncu
I cvetju je sad,
Tak rad te ja imam,
Tak strašno rad!

ŠKRLEC

Kad smo včera orali,
Kaj smo stati morali?
Nekaj nam je reklo: "Pazi,
Tiča ne pogazi!"
Kad smo se ogledeli,
Tičeka pogledeli,
On je zapopeval taki
Nebu pod oblaki.
Kaj ćeš kreljut grejati
Ili nam se smejati?
Kam ćeš tiček tak visoko,
Nit ne vidi oko.
Nam je težko plužiti,
Nikam se ne tužiti,
Lahko ti se smejat v zraku
Mužu siromaku.
Ili dok mi oremo,
K nebu dojt ne moremo,
Ti nam zgora sunca prosiš,
I veselja nosiš?
Ni tam lepše sedeti,
Z neba dole gledeti,
Zakaj ti se ostat ne će,
Kaj te k zemlji vleče?
Kaj se moraš vraćati,
K grudi toj obraćati?
Čeka tebe, znam ja, tica,
Draga pajdašica!
Tu ste gnezdo delali,
Mlade v polje pelali,
Kak i vas su stari znali,
Dok ste bili mali.
Morti je i vnogi kraj
Lepši, neg je bôgi taj,
Ali dom je dragši, je li,
Neg i svet taj celi?!

LAN

Dalko polje, beli dan,
V polju se zaplavil lan.
Rosa drobna se sveti,
Duša draga, gde si ti?
Rosu bude sunce vzelo,
Bu li moje suze štelo?
Rekel si: "Kad cvel bu lan,
Buš vre moja v onaj dan!"
Vidiš, sad se vse plavi,
Zakaj jošće kesniš ti?
Z žalosti bledi mi lice,
Naj pozabit, naj bogice!
Kaj po boju gde ležiš,
Za navek pod poljem spiš?
Poveč mi: kad lan bu cvel,
Buš od mene senjat štel?
- Tak ja dragam cvetje lana,
Tak boli me v srcu rana.

KIŠA

Kiša pada, kišica,
Travnike primače,
Duša moja, dušica
Tak se stiha plače.
Kaj si rubčeg zgubila?
Dam ti ja još jeden,
Kaj si dečka ljubila,
Koji nî te vreden?
Škoda je pohabiti
Suzom lice belo,
Škoda ne pozabiti,
Kaj ni biti smelo.
Kiša stala, kišica,
Rože sunce greje,
Duša mi se, dušica
Vre čez suze smeje.

TIHO PRIHAJA MRAK...

Tiho prihaja mrak,
Plah je njegov korak,
Ni ga čuti.
O. Župančić

Tiho prihaja mrak,
Rože dišiju mi tak,
Gineju z ljubavi same.
Dojdi mi, dojdi mi sad,
Tak bi ti gladiti rad
Guste, dišeće prame.
Vsigde po poljih je mir,
Dojdi, ja čekam te zmir,
Dane, kaj puni su tuge.
Dojdi, da ja ti povem,
Kaj samo senjati smem
V noći bez kraja duge.
Dojdi, ves svet bu sad spal,
Nigdo za nas ne bu znal,
Nigdo nam tajnu ne sluti.
Tiho prihaja mrak,
Plah je njegov korak,
Ni ga čuti.

ZVIRANJEK

Zvira zviranjek moj zmir,
Veselo čut ga je z hlada,
Mene on zmisli navek,
Kak se ti smeješ tak rada.
Tiči se zbiraju tam,
Sedaju blizu na grane,
Sladke popevke je čut,
Luge budiju pospane.
Puno veselja je vse,
Kud se popevka razleva -
Kada ja čujem tvoj smeh,
Vse mi vu duši popeva.

ROŽE I JAGODE

Ja vsakoga imam sadja,
Ja imam ti sam jagodišće,
I rad ti od vsega ja dam,
Kaj god tvoja želja si išće.
Vu cvetju je hiža mi vsa,
Na dalko te, rože je znati:
Črlene i bele kak sneg,
I vse bi ti hotel ih dati.
Ti imaš obrazec svoj bel,
Koj vredi i sela i zlata,
I vusta kak jagodah red
I s tem si bogata, bogata.
I dam ti ja hižu i vse,
Da smem ti podragati lice
I kušat ti jedenput bar
Na vustah te jagodice.

VETER ZGOREC

Veter puše, veter zgorec,
V strahu šepće trava,
Z jabuke se drobno cvetje
Trusi, rasipava.
Si li, sever, došel zgora,
Gde su strašni boji,
Tam su vnogi naši dragi,
Tam su brati moji.
Al još negdo, al još negdo,
Kaj ni smeti znati,
Jeden, koj je meni drakši,
Neg i sami brati.
Znaš, božićnicu za njega
Najlepšu bi skrila, -
Kaj mi trusiš jabučicu?
Ne bu mi rodila!
Il ti znaš: nigdar već dragi
K meni dojt ne more,
Zato cvetje trusiš belo,
Ti, moj veter zgore?

VU TVOJEMU SELU

Vu tvojemu selu su skosmani krovi,
Al smeha je puno pod njimi,
Čudaj je tam pucah, od cvetja su lepše
Al najlepša ti si med vsimi.
Tam pri vas vse ceste tak pune su praha,
Al zato i mehko se hodi,
Obhajaju puti i bludiju steze,
A vsaka do tebe me vodi.
Vu tvojemu selu tak svetli je mesec,
I puno bi znal pripovedat,
Sigurno na spomenkih tebe bi videl,
Da samo se hoće ogledat.
Kaj danas to sunce, kad hoće se zgasit,
Gledi si po redu vu hiže,
Pozlati obloke, nalukne se vsaku,
Al tvoja od vsih mu je bliže.
Vu tvojemu selu kaj iskat je štelo,
Još v času, kad mora vre zajti?
Je l morebit pucu, kaj verno zna ljubit?
Nju nemre i nemre tam najti.

MAK

Po žitu zažarel se mak,
Po zlatu razgorel se tak
Kak rože od plamena same
Od njih bum ja venec ti splel
I stiha na glavu ti del,
Na svilene, rudaste prame.
Vu senjah sem videl te tak,
Al zakaj je trusil se mak.
I bila si žarka od srama?
Povedati to se ne sme,
Ti pitala ne buš, kaj ne?
Kaj bilo je, znaš ti i sama!

V SENOKOŠAH

Metulji letiju, kak živi su cvet,
Koj v strahu je kosi i zdigel se v svet.
Pripeklo je sunce i seno diši,
S tem teškim peharom kam žuriš se ti?
Kaj v potok k rakitam, gde gusti je hlad?
Tak tenka i slaba, pomorem ti rad.
Na stezi je vruće, tam put ti bu dug,
Ti pojdi do mene čez mehen i lug.
Sim nigdo ne vidi, tu nikoga nî,
Neg bezeg kaj cvete, diši i muči,
Počini si malko, da reč ti povem:
Na večer v trnacu kaj čekat te smem?
Metulji letiju, viš dva su po dva,
Ja nikoga nemam, tak sam sem ti ja!

SLUTNJA

Črešnja mi je v toplih noćih
Vsa zezrela,
Tvojih sem se dragih oćih
Tak zaželela.
Kak je noć ta meni duga,
Ja bi zaspala,
Al mi k zglavju tvojem tuga
Stala, zastala.
Vre je snoćka kraj podseka
Bila, zginula,
Nis ti spala, dok me čeka,
Nis počinula.
Kaj bi ona štela reći,
Meni javiti,
Kaj mi suza mora teći,
Nî ju staviti?!
Črešnja mi je v toplih noćih
Vsa zezrelela,
Tvojih sem se dragih očih
Ja preželela.

SUSEDOVO DETE

Zakaj, sused, tak zapiraš
Te visoke lese,
Kaj si v strahu, da ti zlato
Negdo ne odnese?
Zakaj su pri tebi cucki,
Kak pri nikom, hudi?
Znam, ti imaš dete lepo,
Da se vsaki čudi.
Nikomu ne daš pogledet
Malo, belo lice,
Zato si zasadil vsigde
Guste te živice.
Ali onde, dragi sused,
Gde je hižna streha,
Kaj ne čuješ one glase,
Kak od tihog smeha?
Z golubicom guče golub;
Imaju se radi,
Kaj veliju, to ti znaju
Ljudi, dok su mladi.
A i tvoje lepo dete
Rada si ih čuje.
Tak je ona onda čudna,
Kak da kaj žaluje.
A na večer, kad se leje
Svetlo mesečine,
S postelje skrivečki ona
Stane se i zgine.
- Rano v zorju, kad se vrne,
Bledo joj je lice. -
Sused, ti zabadav imaš
Lese i živice!

V LETU

Čez poljane veter ide,
Vrbe se srebriju,
Kaj to dalki zvon žaluje,
Čiju tugu, čiju?
Janjčeki na nebu beli,
V selu narod mladi,
Zbiraju se i glediju
Kaj bi videt radi?
Kaj je lepo, vse je ovde,
Kak da selo cvete,
Samo jedna ni med njimi,
Drago, zlatno dete.
Nju su v samih rožah znesli,
Zakaj vsi mučiju,
Zato je l' da spati more,
Da ju ne zbudiju?
Vse sad cvete, zakaj mora
Moja roža spati,
Ja bi, da ju morem zbudit,
Štel živlenje dati.

JAČMEN

Zreli nam jačmen naš, zreli
Sunčece grej i za nas,
Da bi ga zlatnoga želi,
Da bi mu spunil se klas.
On, koj je sejal te širom,
V stranjski odišel je kraj,
Čekam i čekam ga zmirom,
Nî ga tak dugo nazaj.
Išel je v strni krvave,
Tam, gde je vsakoga zla,
Tam, gde su grobja spod trave,
Bog zna, je l' dojde mi gda?
On nas je hranil i branil,
Sada nam nikoga ni,
Buš li nam dečicu hranil
Sada naš jačmen bar ti?!
Zreli nam jačmen naš, zreli,
Sunčece grej i za nas,
Da bi ga zlatnoga želi,
Da bi mu spunil se klas.

DAJ RUKU!

Tak slaba ti je ruka,
Kak branila te bu?
A skupa mi smo jaki,
Daj meni ruku tu!
Ti imaš sladku tajnu,
Al sramiš ju se reć,
Znaš, ja i z oka čitam,
Pogleč me ti, pogleč!
Tak mala su ti vusta,
Al jarki ogenj tam,
Daj da ti ja ga zgasim
Il da zgorim i sam.
Daj ruku, bum te pelal
Vu senjah tvojih kraj,
Gde ljubav je kak sunce,
Daj meni ruku, daj!

ŽELJA

Po parku, po mraku jasmin se beli,
Za tobom mi duša želi, tak želi.
I trusi se cvetje i siplje na put,
Da mehko bu hodit, da ne bu nas čut.
I kak da vre ćutim tvoj rudasti las,
I kak da zazvonel tvoj srebreni glas.
Po mraku, po parku jasmin tak diši,
Za tobom, za tobom mi duša želi.
Za licem ti belim kak lilije cvet,
Za okom mi dragšim, neg celi taj svet.
Kaj ne, kad bi mogla, sim došla bi mam?
Ti znaš, kak za tobom pogibam tak sam!
- Vu lug je odletel još grlicah par,
A ti mi ne dojdeš, već, nigdar!

ŠPANJOLSKA ROMANCA

Ruski napisal A. S. Puškin

Vu noćni mir
Struji zefir,
Šumi,
Beži
Gvadalkvivir.
Mesec zlatni shaja sada,
Tiho! Čuj ... Gitare glas!
Na balkon Španjolka mlada
Nagnula se ovaj čas.
Vu noćni mir
Struji zefir,
Šumi,
Beži
Gvadalkvivir.
Proć mantilu, ajngel, deni,
Javi se kak jarki dan,
Nogu divnu kaži meni
Z ograde železne van!
Vu noćni mir
Struji zefir,
Šumi,
Beži
Gvadalkvivir.

GROZDJE ZRELI

Ščurice je čut
I list se vre žut
Zavija na vejah i pada,
A sunce gori,
Da grozdje zreli,
Da jagoda puknut bi rada.
I skoro ves kraj
Zadišal bu taj,
Popevkah razlejal se val.
Zazvonel bu smeh
I čisto bu greh,
Gdo ne bu navžiti se znal.
Dok svet bu taj cel
Veselit se smel,
Žalostno bu samomu meni
A meni bu žal,
Da drugi je bral
Moj grozdek, moj sladki, črleni.

RUBAČA

Našvavaš si, sneša našvavaš
Na platno te pisane niti,
Al nekak ti vedja se posel
I igli ti ne će se iti.
Razmata se pismo i puca
I platno ti puza vu krilo,
Po podu se prašnomu vleče,
Kaj nî ti ga lepoga milo?
Kaj glavu si v ruku naslanjaš,
Navek se obraćaš k obloku,
Glediš, je li oblak to došel,
Da tak ti je kmica vu oku?
Nî! Sunčece svetlo je vani,
Zlati se i žitek nam greje
I tičeke vsigde je čuti,
Iz vsake popevaju veje.
Jedina si ti sad žalostna,
Kaj oko ti stiha se plače?
Kak rubača k dragomu bu došla,
Kad suza vse delo razmače?!
Našvavaj si, sneša, našvavaj
Na rubaču pisane niti,
Al pašći se, dragi je v boju,
Prekesno bi moglo još biti!

AKACIJE

Belo akacija cvate,
Sunca prepleće se trak,
Lasi ti imaš tak zlate,
Obraz ti beli je tak.
Pune aleje su cveta,
Pun im je šeptanja hlad,
Duga su, duga ta leta,
Kaj te ja imam vre rad.
Štel bi, da mene aleje
Pelaju tam, gde si ti,
Da mi se srce nasmeje
Jenput, tak dugo vre nî.
I da te nekaj popita,
Če te još pitati sme:
Si li navek još srdita,
Il si me zabila vre?
- Veter je glas moj odnesel
Vsikud je kmica i hlad,
Smeh je razlejal se vesel,
Z drugim se smeješ ti sad...

KMIČI SE...

Kmiči se, kmiči,
Tihi su tiči,
Drema vre gaj i muči.
Noći su krila
Zemlju prekrila,
Vse si počiva i spi.
Zvončeki plavi
Spiju vu travi,
Rosa se drobna sveti.
Steze su male
V mehenu stale,
Vodit već nikoga nî.
Noć ti vre pada.
Kaj bi sad rada.
Želja za ljubavlju, ti?!
Prešli su rani
Mladosti dani,
Spi moja želja, spi!

V SNEGU

Puna mi je snega grana,
Čisto se prelama,
Puna mi je tuge duša,
Tak ti ginem sama.
Gusti sneg je put zasipal,
Rana kmica pada,
Znam, do tebe dojti more
Samo moja nada.
Tihi šum je z brezah čuti,
Glas je drobnog inja,
A ja mislim: je l se dragi
Za me kaj spominja?
Led se zbira, je l ti zima
V šancu v duge noći?
Da mi je na mojem srcu
Zgrejati te moći!
A kad zdavna v boj ste išli
V žarkom, zlatnom letu,
Vse je bilo vu veselju,
Vu dišećem cvetu.
Vnogi su nazaj vre došli,
Z tabora junaki,
Al za tebe kad ih pitam,
- Mučal mi je vsaki.
Puna mi je snega grana,
Čisto se prelama,
Puna mi je tuge duša,
Tak ja ginem sama.

KAJ NE?!

Potok si skače čez lug,
Makar je put mu još dug,
Zna on, da sunca bu vani.
Kos si na leski sedi,
V zlato po polju gledi,
Vesel popeva na grani.
Suncu se vse veseli,
Zakaj se ne bi i mi?!
Če je i oblaka hlad
Zavil vu kmicu nas sad,
Sunce bu svetilo taki.
Če je i žalost do nas
Došla, - i prejde za čas,
Skoro bu smejal se vsaki.
Dosta je sunca za vse,
Bu još veselja, kaj ne?!

ZA ZBOGOM

Oslepele budu mi jenput te oči,
Kaj tak su mi gledele rade
I leta ti v cvetju i jesenih žalost
I sneg i protuleti mlade.
Na zadnju molitvu mi sklopili budu
Te ruke, kaj dragat su štele
I zlatni tvoj klas i črlene ciklame
I sence i lilije bele.
Već ne budu vusta mi šeptati mogla
Te reči ti sladke, bogate,
Već ne bu mi tuklo nesrećno to srce,
Kaj, dom moj, je živelo za te.
Znam, skoro me ne bu i ja bum pozabljen,
I samo popevke te male
Još dale se budu spominjale z vami,
Tak same si zvonele dale.
I štel bi, da v vsakoj živi moje srce.
I štel bi, da vsaka ti vraća
Vsu ljubav, vse lepo, kaj ti si mi dala,
Ti draga, ti reč mi domaća!

                    - Uz dozvolu nakladnika Bulaja -